петак, 30. јануар 2015.

Dobro izrežirana predstava



Žao mi je što vam kvarim zabavu i ekstazu koja je posledica toga što je konačno neko u Srbiji sa „mejnstrim“ medija stisnuo muda i zgazio na žulj Heroja od Feketića. Ono što ste imali prilike da gledate na Pinku u okviru emisije „Intervju“ bilo je ništa više od – dobro osmišljene i odlično izrežirane – predstave. Štaviše – monodrame.
Da vas ne zbuni nastup Jovane Joksimović na malim ekranima. Važan je bio samo Vučić. Koji je (moram priznati po reakcijama publike) uspeo briljantno da vas zavede.
No – da pojasnim početnu tezu, da je sve ovo samo dobro izrežirana predstava:
alister-kembelMalo je poznat podatak da je nedavno u Beogradu boravio Alister Kempbel – medijski mag i čovek koji ume da manipuliše ljudskim umovima. Spin doktor nekadašnjeg premijera Velike Britanije Tonija Blera.  Nadam se da niste zaboravili kako se Bler nudio Vučiću da mu pomogne na „putu ka Evropskoj uniji“.
Zašto je došao Kempbel?
Zato što je vladajuća stranka izgubila svoj rejting. O tome govore i rezultati istraživanja provladine agencije Faktor Plus. O tome smo pisali upravo na portalu Kolumnista krajem prošle godine. Rezultati istraživanja za januar su još gori od onih decembarskih.
Kempbel je došao i zato što je rejting Aleksandra Vučića ozbiljno poljuljan.
Ovaj stručnjak je očito dao pregršt savetnika ne samo poslanicima, nego i timu koji radi na strateškim pravcima komunikacije stranke.
Saveti su po svoj prilici sugerisali da ključna pitanja u parlamentu postavlja neko nov i neko prijatnijeg izgleda – a ne gospodin Babić, predsednik poslaničkog kluba. Setite se – ko je za govornicom Skupštine „preslišavao“ ombudsmana Sašu Jankovića?
Saveti su podrazumevali i jaču, radikalniju retoriku, jer je glasačko telo stranke počelo da se osipa posle povratka Vojislava Šešelja iz Haga.
Saveti su se odnosili naravno i na medijske nastupe. Umesto samozaljubljenih nastupa pojedinih ministara, potrebno je pobuditi empatiju birača; potrebno je upotrebljavati fraze koji govore jadni mi napredni, Srbija nas ne razume, ne voli nas niko, ne dozvoljavaju nam mitinge…
Savet je podrazumevao i zamenu teza, iako su naprednjaci majstori za to. Ovo spajanje „slučaja“ Ombudsman protiv Gašića i brutalnih napada Fonda za humanitarno pravo na generala Dikovića je odličan primer zamena teza: s jedne strane – državni službenik koji ukazuje na nepravilnosti u radu državne službe; s druge strane – napad u narodu omražene NVO na načelnika generalštaba.
Ali, trebala je još neka zamena teza. Još bolja. Jača.
Da bi tako nešto bilo izvedeno – moralo se sve izvesti na kanalu proverenog medijskog partnera. Na Pinku.
Za statistu (izvinjavam se izmanipulisanoj dami) je izabrano omiljeno lice nacionalno poznate voditeljke, koju vole muškarci i žene. Posle nekoliko „intervjua“ sa Draganom J. Vučićevićem – koji je postao neprihvatljiv kao voditelj emisije jer je ugrozio u jednom trenutku i državne interese – na sceni je bila Jovana Joksimović. Njen nastup je unapred bio dočekan sa podsmehom. Jer – zna se na šta su ličili nastupi Aleksandra Vučića i svih državnih zvaničnika u jutarnjem programu Pinka. Na loše izrežiranu predstavu.
I sve je počelo baš onako kako smo očekivali: osmesi, razumevanje, „ja sam se trudila, pripremala, nemojte zameriti ako šta ne valja“ s jedne strane i „ne, ne, sve je super, baš tako nam i valja“ s druge strane.
A onda, onda je krenulo premijerovo „proklizavanje“ u grdnju koju je upućivao Jovani iako zapravo to nije radio.
Potom su (neprimetno) krenuli minimalni sukobi. Jovana se i dalje držala komande „premijer je Heroj, niko nema takvog heroja“. Sve do trenutka kada ju je Vučić treći put prekinuo. A voditeljku koja je TV zvezda ne valja prekidati. One to ne vole. Tada je Jovana rešila da zaboravi pripremljena pitanja. Što su ljudi iz SNS-a zapravo – hteli. Ali, da bi stvar bila uverljivija, trebalo je postići poentu. A gde je bolje postići poentu nego na pitanjima o cenzuri u medijima? Baš na tom pitanju je – baš bez ikakvog razloga – premijer Srbije uradio naizgled neshvatljivu stvar: počeo je da se dere na voditeljku. Direktno. I bezobrazno. A voditeljka – dovoljno sujetna, dovoljno poznata i dovoljno zvezda – to nije dozvolila. A premijer je čak stoički izdržao njenu rečenicu „mislim da nije pristojno da vičete na damu“.
Tada je došlo do opšteg orgazma u mentalnom stanju nacije: 
Oni koji su protiv naprednjaka – bili su oduševljeni Jovaninom hrabrošću.
Oni koji su za naprednjake – bili su oduševljeni time što će konačno svojim „neprijateljima“ (čitaj: političkim protivnicima) moći u brk da kažu - kakva cenzura? Gde cenzura kad nas i na Pinku napadaju!? Pojedini su, doduše, pomislili kako je trebalo da emisiju vodi provereni kadar, pardon, voditelj. Onaj – što vodi Tešku reč. Ionako voditelja niko ne gleda. Nego Heroja od Feketića. Ali, hajde, pošteno, da li zaista mislite da na televiziji Željka Mitrovića, koji je kum sa Aleksandrom Julinom, može da se kaže i jedno slovo protiv Aleksandra Vučića? Ne.
Jovana, da se razumemo: vi ste bili profesionalni. I prevazišli ste sve kapacitete na koje su drugi računali. Ali, s druge strane je bio veći profesionalac.
Političar je to.
A znate šta kažu o politici. Vi ste ipak dama.

уторак, 28. јануар 2014.

Интегрални текст оставке министра Саше Радуловића


ПРЕДСЕДНИКУ ВЛАДЕ
РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
 
 
На основу члана 133. став 1. Устава Републике Србије и члана 23. став 1. Закона о Влади подносим оставку на место Министра привреде у Влади Републике Србије.
 
О Б Р А З Л О Ж Е Њ Е 
Правни основ

Одредбом члана 133. став 1. Устава Републике Србије и члана 23. став 1. Закона о Влади регулисано је да министар може поднети оставку председнику Владе, коју председник Владе прослеђује председнику Скупштине. 

Разлози оставке

У поступку реконструкције Владе, именован сам 02. септембра 2013. године за министра привреде. Економски део експозеа председника Владе који сам писао са министром финансија, и који је представљао и основ за економску политику Владе, садржи план неопходних и више деценија одгађаних реформи које су подељене у пет кључних тачака. Оне треба да омогуће  привредни раст, запошљавање и раст животног стандарда грађана:
1.   Регулаторна реформа - стварање повољнијег привредног амбијента – измене Закона о стечају, Закона о приватизацији, Закона о раду и Закона о планирању и изградњи
2.    Смањење намета на рад – као кључна мера подстицања привреде и главна претпоставка за борбу против сиве економије, запошљавања на црно и црног тржишта
3.    Завршетак деценијског реструктурирања 153 предузећа у реструктурирању које по студији Светске банке коштају државу преко 750 милиона долара годишње
4.    Увођење реда у јавни сектор, посебно јавна предузећа, корпоративно управљање, смањење државног учешћа у привреди, ослањање на приватни сектор, здрава држава
5.    Сређивање банкарског сектора који је оптерећен последицама катастрофално спроведене приватизације, неодговорношћу нових власника-менаџера, као и самих банака, што је све довело до високог нивоа НПЛ-а и високих каматних стопа кредита за привреду

Ниједна од ових реформи није спроведена. Највише се одмакло у припреми закона о стечају и приватизацији, изради личних карата предузећа и припреми финансијског реструктурирања за преостала 153 предузећа. На крају је и ова реформа заустављена.
Пакет мера економске стабилизације је потпуно промашен. У његовој изради није учествовала ни Влада као колективно тело, ни Министарство привреде. На њему је радило Министарство финансија и кабинет Првог потпредседника. Министар привреде из протеста није био присутан на јавној седници Владе на којој је представљан овај пакет јавности.
Донети буџет за 2014. годину је неодржив, у деловима неозбиљан и ни приближан ономе што је Србији потребно. Да поменем само једну ствар: без икаквог писаног документа, само на основу усмених информација из треће руке, очекујемо 3 милијарде евра од УАЕ.

Смањење намета на рад и увођење прогресивног опорезивања као кључна мера подстицања привреде и сузбијање сиве економије је напуштено без озбиљне расправе не само као део буџета за 2014. годину већ и у 2015. и 2016. години. Политика повећања пореза и смањења потрошње без смањења намета на рад је економски неодржива. На самом почетку мандата ове Владе 2012. године, донет је пакет за фискалну консолидацију који је повећао порезе и смањио потрошњу. Као резултат имамо повећање дуга за 4 милијарде евра, повећање дефицита, смањење пореских прихода и пад економске активности. Након реконструкције, покушавамо исто очекујући другачији резултат. 

Партијско запошљавање и наметање страначких личности без озбира на стручност је очигледно званична политика Владе и по мишљењу Министра привреде неприхватљив део коалиционог споразума. Одбијање прихватања овакве политике је довело Министарство привреде у озбиљан конфликт са кабинетом Првог потпредседника. Готово три месеца је трајала борба са кабинетом око постављења директора агенција у надлежности овог министарства. Уместо подршке министру и реформама, подршка је дата постојећим директорима агенција који су на све могуће начине подривале политику Министарства привреде. Због овога нисам месец дана долазио на Владу као једини метод притиска који сам имао у том тренутку да откочим реформе. Ту битку смо добили тек крајем новембра месеца.

Претходни министар финансија и привреде је остао део Владе и активан део кабинета Првог потпредседника Владе. Борба за заустављање пропалих пројеката субвенционисања, јавашлука и криминала у СИЕПА, АЛСУ, Фонду за развој и Агенцији за приватизацију, штетних приватизација Вршачких винограда и Прве петолетке је трајала од самог почетка до данашњег дана. Људи из кабинета Првог потпредседника су директно учествовали у фијаску око Вршачких винограда и то и са стране продавца, државе, и са стране купца преко повезаних родбинских веза и њихових фирми. Директно из кабинета и без знања Министарства привреде су ишли налози директорки Фонда за развој да скида блокаде за поједине тајкунске фирме.

Непоштовање институција система, Министарства привреде и агенција у његовој надлежности, је очигледно део економске стратегије разних кабинета и политичких странака. Пуно поверење у арапска, кинеска, руска, белоруска и друга чуда, нетранспарентне уговоре, субвенције, и све остале пропале политике претходног министра су изгледа једина политика на коју се заиста и искрено рачуна.

Надлежности овог министарства покушали су и даље покушавају да обављају представници кабинета Првог потпредседника без икакве процедуре, без јавности и без економске анализе да ли су ти послови корисни или штетни за Републику Србију. Сви желе да буду део некаквог дила који ће се направити. Сви ови ванинституционални пројекти су успешно заустављени од стране Министарства привреде, али је потрошена велика енергија уз велики губитак времена. Примери су сви „арапски послови“, посао са Etihadom, Ал Дахра, послови везани за Фијат, послови обећавања и додељивања субвенција, стварања заједничког предузећа са Горењем.

Штетан тајни уговор Републике Србије, ЈАТ-а и Etihadа, а посебно његова ванституционална имплементација је најбољи пример оваквог деловања. Кабинет Првог потпредседника је месецима спречавао Министарство привреде да добије личну карту ЈАТ-а, процену вредности имовине и спречи спровођење финансијског реструктурирања. Поруке које су добијали неодговорни директори о томе како политика Министарства привреде не ужива подршку Владе директно су се одразиле на ниво њихове сарадње. Пошто је Министарство привреде одбијало да Влади предлаже штетне уговоре по Републику Србију, ту улогу предлагача је супротно Закону о министарствима, преузео кабинет Првог потпредседника. Када је Министарство привреде давало негативно мишљење на закључке Владе којим се одобравају ти послови, рецимо уношење ЈАТ Кетеринга у ЈАТ, таква мишљења нису долазила на дневни ред а закључци су се усвајали.

Посебно је отежан рад Министарства привреде када је предложило укидање фискалних субвенција у буџету 2014. године. При томе су се више узбунили представници власти, кабинети и политичке странке него страни инвеститори. Усвојен је буџет у коме нема више субвенција и по коме је предвиђено укидање СИЕПА, а са друге стране је настављено слање порука како јавности тако и неким страним инвеститорима директно, како треба наставити субвенције и како ће оне у ствари бити настављене.
Влада за сво ово време није никада радила као тим. Дневни ред за седнице Владе познат је пет минута пред саму седницу Владе. На Влади се ништа не дискутује. Осетан је страх чланова Владе. И други чланови Владе имају сличне проблеме, али се не усуђују да о њима јавно говоре.

Медијски линч којем сам изложен преко таблоидних медија је прешао све границе. Од прича како сам шпијун, лажних прича о возачима, лажи о томе колико сам новца зарадио, до последњег провлачења лажних вести о мојој деци на насловној страни таблоида. Медијски линч је део медијског мрака који сеје страх. Самоцензура је на невероватном нивоу. Од гушења вести до менталног разгибавања, ово је значајан део блата у коме пропадамо.

Данашњи наручени протест синдиката предузећа у реструктурирању против доношења закона о приватизацији и стечају и јучерашњи штрајкови, али и све досадашње синдикалне активности, попут демонстративног напуштања радне групе и бојкотовања јавне расправе поводом израде Нацрта закона о раду, директно су инструисани од стране политичких партија, у циљу заустављања започетих реформи, које желе да задрже пропалу економску политику вођену последњих десет година, да задрже и партијске и синдикалне привилегије у јавном сектору, а све на штету грађана Србије. У томе их подржавају и неодговорна руководства предузећа у овом сектору. 

Противљење реформама од стране кабинета Првог потпредседника Владе је најозбиљније почело почетком децембра када је Министарство привреде, након спроведене јавне расправе, упутило предлоге Закона о приватизацији и измена Закона о стечају Влади Србије на усвајање. Ово одустајање од реформи је јасно указивало да се планирају избори. Крајем децембра, очигледно под притиском међународних институција закони су прошли Владу и послати у скупштину, али Влада током јануара, и поред више писаних ургенција Министарства привреде који су указивали на катастрофалне последице неусвајања закона пре избора, није заказала ванредну седницу скупштине на којој би се расправљало о законима. Тиме су практично и закочене реформе.

Најава коначног одустајања од реформи и изласка на изборе био је ничим изазван неформални састанак одржан у понедељак 20. јануара 2014. године, у облику „колегијума Социјално економског савета“, који не познаје нити Закон о Социјално економском савету, нити Пословник о раду овог тела. Фарсом са тим нарученим састанком и нарученим протестима сидиката, жели се створити привид широког противљења реформама.

Истог дана када је одржан поменути састанак, Министарство рада било је спремно да текст Нацрта закона о раду, после свих пристиглих предлога и сугестија након завршетка јавне расправе, упути министарствима на мишљење. У току су били и преговори са осталим синдикатима око усаглашавања ставова и назирала се и очекивала сагласност свих страна до краја ове недеље. Сви ови напори су без икаквог повода, најаве и образложења обесмишљени у понедељак. Све се ово десило без било каквих консултација са Министарством привреде.

На том састанку је, у сенци отпора Нацрту закона о раду, најављено и повлачење предлога закона о приватизацији и стечају и два пратећа закона, који су у скупштинској процедури и које је Влада једногласно усвојила 30. децембра 2013. године. Очигледно ја да нам као друштву није доста Вршачких винограда, неодговорних директора и неодговорних државних службеника који не раде у интересу друштва. 

Више је него јасно да усиљени синдикални протести мале групе синдикалних и партијских активиста не могу бити разлог за неусвајање закона, већ само изговор и параван за прикривање недостатка политичке воље и жеља за одржавање блата у коме као друштво пропадамо.

У досадашњем току рада, председник Владе није био препрека реформским активностима. Са друге стране, није био ни подршка. Премијер, који делује као да је такође под великим притиском свакодневних напада преко жуте штампе, до сада није показивао велики интерес, нити се бавио економским активностима Владе. Главни кочничар свих реформи је био и остао кабинет Првог потпредседника.

Одустајањем од усвајања закона о приватизацији, стечају и још два пратећа закона, владајућа коалиција је показала велику неодговорност. Да су уместо опструкције закони били усвојени у децембру месецу, Агенција за приватизацију би у складу са плановима у јануару поднела план финансијског реструктурирања за 10 предузећа и не само испунила обавезе према Светској банци за кредит од 250 милиона $, већ би и те прве фирме могле да успешно заврше финансијско реструктурирање у фебруару, добију обртна средства од Фонда за развој и почну нормално да функционишу на здравим тржишним основама. Ни да се закони усвоје у јануару није било касно. Уместо тога, ове урушене друштвене фирме су осуђене на даље пропадање, а запослени остављени у даљој неизвесности. Трошак за буџет је велики.

Ови закони заједно са буџетом су предвидели и исплату свих заосталих зарада на нивоу минималца и повезивање радног стажа за све раднике, као и конверзију потраживања радника изнад минималца у власништво над компанијама у реструктурирању. Финансијско реструктурирање је и коначно решење питања здравствених књижица за све запослене. Без ових закона не може ни да се спроводи буџет у делу Гарантног фонда и стварања Venture Capital индустрије за иноваторе.

Сматрам да ово није одговорно понашање. Усвајање ових закона и постављање предузећа у реструктурирању на здраве ноге је разлог због кога сам пристао да будем део ове владе, да као члан тима прихватим одлуку Владе о лошим мерама фискалне консолидације, подизању пореза, недостатку чак и планова реформи пореске политике, пореске управе, пензионог система, здравства, образовања, система социјалне заштите, толеришем све опструкције и неодговорност јавних предузећа. Тог разлога више нема. Овим је обесмишљен мој сваки даљи останак у оваквој Влади.

За Србију постоје два пута – један је пропала економска политика субвенционисања, корупције, партијског запошљавања, самовоље појединаца, пљачкашке приватизације, паразита који живе на леђима друштва и други, много тежи, пут одговорности, напорног рада, домаћинског понашања, пристојности, институција система. Доста је било.
 
 
У Београду, 24.01.2014. год.

                                                                                                    Министар привреде

                                                                                                    Саша Радуловић

четвртак, 28. новембар 2013.

O slučaju Ognjanović: Mora ovako, nema druge

 

(http://www.b92.net,

Otvoreno pismo Sanji Ilić, "novinarki“ "Kurira“

  
Sanja, draga,

Nemoj da ovo pismo shvataš suviše lično, jer si ti samo posledica tragedije koja je zadesila novinarstvo u Srbiji. Uzroci su mnogo dublji i plašim se da ih ne bi razumela. Želeo sam da ti pišem već posle tvog prvog „teksta“ o porodici Ognjanović i parama koje su ostale na njihovom računu posle Tijanine smrti. Međutim, to bi se verovatno svelo na lične uvrede, slične onima koje su čitaoci tvojih „novina“ u svojim komentarima upućivali na adresu porodice koja je izgubila dete pre samo nešto više od četiri meseca. Zato sam rešio da još malo pratim tvoj „istraživački“ rad, a da u isto vreme pokušam da saznam kako bi medij poput BBC-ja propratio tu priču. Na taj način, možda ćete ti i tvoje „kolege“ naučiti nešto.

Da odmah budem jasan. Ja sa ponosom ističem da sam po zanimanju novinar ( i to iz Srbije) iako se već desetak godina bavim menadžmentom u medijima, a poslednjih 6 brinem o aktivnostima i razvoju BBC-ja najpre u Evropi, a sada na Bliskom Istoku i Zapadnoj Aziji. O mom novinarskom radu možeš da se raspitaš kod (malo)starijih kolega iz drugih redakcija (jer ih u tvojoj nema), mada je većina njih odavno izgubila profesionalnu bitku zahvaljujući „novinarima“ poput tebe. Ali, nisi ti kriva. Oni su.

Takođe, imao sam tu nesreću da proživim ono što proživljava i porodica Ognjanović. Od smrti moje jednogodišnje ćerke prošlo je već 10 godina i vreme tu dokazuje svoju relativnost. Kada se iz čistog mira zaplačeš u sred Pakistana, ili u hotelu u Muskatu (Oman) shvatiš da neke stvari nikada nećeš preboleti ma gde bio i samo je pitanje kako i koliko dugo ćeš živeti sa njima. Svako od „Ognjanovića“ se nosi sa tim na svoj način. Ono što želim da kažem je da nije samo Tijana žrtva u ovoj tragediji. Ona je stavila veliku tačku na svoj mali život, ali njena porodica, rodbina i prijatelji će celog života nositi taj ožiljak na svojim srcima. Da li se razumemo? Nije baš toliko komplikovano.

Da se sad vratim na tvoju „priču“. Pitanje šta se desilo sa parama koje su prikupili gradjani Srbije i regiona u nadi da će pomoći Tijani je sasvim legitimno. U javnom interesu je da se to sazna i tu nema nikakvih dilema. Ja sam u proteklih nekoliko nedelja razgovarao sa par najuglednijih i najuticajnijih BBC urednika na tu temu, sve u želji da ti napišem šta bi BBC uradio u tvom slučaju, a ne šta ja mislim da bi uradio. Primećuješ razliku? Novinar traži relavntne i kompetentne sagovornike da bi pronašao odgovore na pitanja koja zanimaju njegovu publiku.

Pošli smo od pretpostavke da si dobila informaciju iz banke da su pare podignute i da sad treba videti šta raditi sa tim. Zadatak novinara je da, kada dobije informaciju, istu proveri, a ne samo da je prenese. To znaju čak i oni koji ne rade u BBC-ju. Ovdašnji urednici su mi rekli da bi uradili 3 stvari: 1) pronašli drugi izvor 2) tražili dokaz za te tvrdnje i 3) uverili se da u dolaženju do tog dokaza nije prekršen ni jedan zakon koji bi eventualno mogao čitavu priču da obori na sudu. U slučaju da bilo koja od ove tri stvari nije urađena informacija o povlačenju para sa računa ne bi mogla da bude objavljena.

Šta bi onda bio sledeći korak? Da li bi BBC kontaktirao roditelje koji su ostali bez deteta? Lagao bih kada bih rekao da me pozitivan odgovor na ovo pitanje nije iznenadio. Javni interes nema kalendar. Naravno, sačekali bi da prođe sahrana, dali malo vremena porodici da tuguje, ali procena je da je četiri meseca sasvim dovoljan period. Pogotovo u uslovima ako bi se pokazala tačnom tvrdnja da je novac povučen. Pokušali bi da izbegnu direktan kontakt sa roditeljima. Zvali bi njihove rodjake, advokate, ljude koji su bili oko njih tokom kampanje prikupljanja novca....ali, ako bi bili sigurni da je novac podignut, potpuno je izvesno da bi kontaktirali i roditelje direktno.

Sve ovo se radi pre nego što je i jedno slovo objavljeno ili izgovoreno. Pokušali bi potom da pronadju neku organizaciju koja se bavi sličnim problemima (lečenjem dece u inostranstvu), razgovarali bi sa roditeljima koji imaju sličan problem (bolesno dete), ali ne sa ciljem da se od Ognjanovića uzmu pare, već da bi se pronašlo sistemsko rešenje koje ne bi bilo bazirano na medisjkim kampanjama i SMS porukama.
Ukoliko bi na kraju odlučili da objave ovu priču, sve to bi prvo moralo da prođe kroz ruke advokata, a saglasnost bi se tražila od samog uređivačkog vrha.

I ovde se slažu da je u pitanju veoma komplikovan slučaj koji sa sobom nosi mnogo moralnih, etičkih, legalnih i profesionalnih dilema. Ali, novinari i služe za to da se sa svime time izbore i da u interesu javnosti prezentiraju činjenice. Ma kakve i ma koliko bolne one bile.

Sanja, draga,.... šta si od svega ovoga ti uradila? Prateći tvoj slučaj video sam među komentarima na FB da se čak i tvoj muž gadi smeća od „novina“ u kojima „radiš“. Istina, kaže da si u pravu i da tu „ima nečega“, ali ja to ne mogu da tumačim drugačije osim podrške nekome sa kim živiš.

Ono što si ti uradila, čak i da su ti namere bile najbolje, je sledeće: 1) Stavila si porodicu Ognjanović na stub srama i izložila ih najgrubljim pretnjama i uvredama, 2) Povredilila si sve koji su želeli da zadrže Tijanu u najboljoj mogućoj uspomeni i 3) Prekinula si i obesmislila svaku buduću akciju prikupljanja novca za neko bolesno dete. I sve to na osnovu, kako sada stvari stoje, potpuno POGREŠNE informacije.

Žao mi je što UNS i NUNS (čiji sam jedan od osnivača) nisu našli za shodno da povodom ovog slučaja organizuju razgovor sa urednicima medija i povedu raspravu o svim etičkim, moralnim i profesionalnim aspektima ove priče. Medjutim, kako su „novinari“ u tim „medijima“ poput tvog, novinari baš koliko su i „glumci“ u porno filmovima- glumci, onda profesionalna udruženja (ma koliko loša bila) nemaju sa kim da razgovaraju. Ja ipak radije kažem da su „Kurir“ i ostali- novine, baš koliko su Dafiment i Jugoskandik bili banke. Tako su se zvali, a radili su jedan sasvim drugi posao koji se pre ili kasnije svede na kriminal. Takvo je i ovo tvoje „novinarstvo“.

Sanja.....tvoje će ime ostati u potpisu možda najnemoralnije i najprljavije kampanje koja je vođena u tvojim „novinama“. To su, izgleda, u nekom trenutku shvatili i tvoji „urednici“, pa su krenuli da sve to potpisuju sa „Redakcija „Kurira““. U nadi da će svako od vas moći da mirno spava, (ne) svesni gluposti koju ste napravili. Ili, možda i dalje tvrdite da „ima tu nečega“?

Nadam da znaš još nešto da radiš u životu, jer ti novinar nikada nećeš biti. Možda bi i mogla, ali sada je već suviše kasno za to.

Ali, pre nego što , pre ili kasnije, odeš iz tog smeća od „novina“, probaj da preko cele naslovne strane objaviš samo dve reči: OGNJANOVIĆI- IZVINITE. Velikim slovima, što većim.

Možda ti oproste, ali te sigurno neće zaboraviti. Ni oni, ni ja, čije si ožiljke na srcu svojim pisanjem otvorila. Nikome ne treba želeti da ga nešto zadesi da bi mogao to da razume. Ne želim ni tebi.

Možda nećeš biti novinar, ali ćeš sa „OGNJANOVIĆI- IZVINITE“ pokazati da u tebi ima bar nešto malo ljudskog.

U nadi da ću i to dočekati...

Srdačno
Dušan

четвртак, 14. новембар 2013.

VODIČ ZA GLEDANJE SERIJE „RAVNA GORA“


(Pero Simić, "Nedeljnik", "http://www.nedeljnik.co.rs/vodic_za_gledanje_serije_ravna_gora.html", sreda, 13..novembar 2013.)


           

RTS je još pre snimanja, a kamoli prikazivanja serije "Ravna gora", bila osumnjičena za reviziju istorije o Drugom svetskom ratu. Tijanić je odgovarao da prvi deo Bajićeve serije od deset epizoda neće ni dobaciti do kraja 1941. i deobe srpskih gerilaca na "četnike" i "partizane", ali oni koji se bave potkivanjem paučine prečuli su ovu elementarnu informaciju. I nastavili a priori da osuđuju ono što nisu videli. Tako su, na trenutak, oživljene neke izbledele slike "vunenih vremena", u kojima se često dešavalo da neki od dežurnih prodavaca magle, javno prizna da neku knjigu nije ni pročitao, niti pozorišnu predstavu ili film gledali, ali da tačno zna šta sve u tim nepročitanim knjigama piše, a šta se sve u neodgledanim filmovima i predstavama kaže.

Tome se, možda, nije čuditi, jer neki Srbi su neznanje već odavno uzdigli na nivo vrline: "Da ti ja nešto kažem!"

Zato mi se ideja glavnog urednika Nedeljnika da napišem tekst o tome šta bi gledaoci "Ravne gore" trebalo sve da znaju da bi bolje razumeli vreme o kome ona govori, činila pomalo neobičnom. Šta ako time povredimo osećanja bezgrešnosti onih koji i dalje misle da je postojanija istina koja se propisuje, a ne koja se istražuje i utvrđuje?

Lalić je mislio drugačije, a ja sam se dao ubediti, pa ćemo ravnopravno deliti i pokude i eventualne pohvale za nepoznate i manje poznate činjenice koje slede:

1. U istom horoskopskom znaku kao i Dragoljub Mihailović, rođeni su Salvador Dali, Petar Iljič Čajkovski, Sigmund Frojd, Vilijam Šekspir, Karl Marks, Hari Truman, Vladimir Iljič Lenjin, Ivo Andrić, Marija Terezija, Adolf Hitler, prorok Muhamed. I Mihailovićeva zla kob Josip Broz Tito.

2. Istog dana kad je Mihailović rođen, tek krunisanom srpskom kralju Aleksandru Prvom Obrenoviću su iz svih delova kraljevine stizale čestitke za preuzimanje vlasti u državi. Jedni su poželeli da Srbi s novim kraljem "pokaju Kosovo i ujedine celo Srpstvo", drugi da novi suveren "pogaženi Ustav i zakone iz prašine dignu", treći su „milom Gospodaru" klicali „da dugo godina srećno poživi na sreću srpskog naroda, a na diku i ponos milih Ti Roditelja".

3. Mihailović je rano postao siroče. Bez oca je ostao s navršene dve godine, bez majke kad mu je bilo sedam godina. Jedan od stričeva, koji su preuzeli brigu o Dragoljubu i njegovim dvema sestrama, umro je kad je Dragoljub navršio deset godina, sestra Milica kad je napunio 12.

4. U osnovnoj školi imao je sve petice izuzev pevanja i gimnastike, iz kojih je je bio "vrlo dobar".

5. Nekoliko dana pre nego što će mali Dragoljub završiti treći razred osnovne škole, u Beogradu se desio nečuveni zločin. Srpski zaverenici ispalili su trideset metaka u kralja Aleksandra Prvog Obrenovića, a u kraljicu Dragu Mašin, koja je izmrcvarena i iskasapljena još i sabljama - 18. Velika Britanija i Holandija su prekinule diplomatske odnose sa Srbijom, a neki zapadni listovi su pisali: "Evropa se mnogo varala kad je držala da je Srbija odmakla u civilizaciji od Turaka i Arnauta."

6. Draža Mihailović je 1910. s vrlo dobrim uspehom, primernim vladanjem i pohvalnom vrednoćom završio Treću mušku gimnaziju na Vračaru, u kojoj mu je jedan od školskih drugova bio budući srpski knez Pavle Karađorđević.

7. Mihailović se sa svojim fatumom Josipom Brozom prvi put, na puškomet, sreo početkom avgusta 1914. u Cerskoj bici. U tom Velikom ratu Draža je kao komandir čete Drinske divizije bio uspešniji od Josipa Broza, komandira izviđačke čete 25. Domobranske divizije - 42. Vražje divizije austrougarske Kaznene ekspedicije na Srbiju. Sa svojim ratnim drugovima, dva puta ga je naterao na odstupanje preko Drine, a zaslužio je i više odlikovanje od Broza. Draža je dobio zlatnu medalju za hrabrost za „umešno rukovanje četom" i zasluge u odbrani srpskih položaja i zauzimanje Valjeva, a Broz srebrnu medalju za hrabrost za izviđanje srpskih položaja i nanošenje teških gubitaka srpskoj vojsci i civilnom stanovništvu zapadne Srbije.

8. U jesen 1919, posle sedmogodišnjeg ratovanja i dva visoka odlikovanja, poručnik Mihailović je postao vodnik Kraljeve garde, u kojoj se zadržao samo četiri meseca. Zbog solidarisanja s jednim svojim klasnim drugom, koji je u kafani Sloboda u Masarikovoj ulici u centru Beograda na dočeku nove 1920. godine nazdravljao Maksimu Gorkom, ruskom filozofu Plehanovu i Lenjinovim boljševicima, kažnjen je s 15 dana zatvora i prekomandovan u Skoplje.

9. U jesen 1939. pukovnik Mihailović je zaglavio mesec dana zatvora zbog kritike zastarele strategije odbrane Jugoslavije, oštre kritike jugoslovenskog režima i ukazivanja na „sve jači uticaj Berlina i Rima na Hrvate i Slovence" i na „petokolonašku aktivnost folksdojčera u Sloveniji i ustaša u Hrvatskoj". Među otežavajuće okolnosti uzeto mu je i to što je u svom elaboratu o stanju u jugoslovenskoj armiji već tada napisao da „ovako formirana vojska ide u propast i rasulo" i da se „iz vojske moraju izbaciti austrijski oficiri" hrvatske i slovenačke nacionalnosti koji su posle poraza Austrougarske primljeni u jugoslovensku vojsku.

10. Prvog oktobra 1940. pukovnik Mihailović je ponovo osuđen na mesec dana zatvora, ovog puta zbog toga što je na prijemu u britanskom poslanstvu u Beogradu održao "harangerski govor protiv (nacističke) Nemačke". Uprava Udruženja jugoslovenskih podoficira tražila je da se Mihailoviću zbog ovog ispada oduzme čin i da se najuri iz vojske, a nemački poslanik u Beogradu Viktor fon Heren lično je uputio protest ministru spoljnih poslova Kraljevine Jugoslavije Aleksandru Cincar Markoviću. Odluka o izricanju zatvorske kazne od 30 dana doneta je da bi se Nemcima stavilo do znaja da Mihailovićeva kritika izgovorena na njihov račun „ne izražava mišljenja zvaničnih jugoslovenskih krugova".

11. Nekoliko dana kasnije, Tita je sovjetski obaveštajac Josip Kopinič u selu Dubravi kod Zagreba, na takozvanoj Petoj zemaljskoj konferenciji Komunističke partije Jugoslavije, proglasio za novog sekretara Centralnog komiteta KPJ. Na ovom skupu raspravljalo se i o tome šta će komunisti činiti ako Hitler i Musolini napadnu Jugoslaviju. Odgovorila je Titova desna ruka, Edvard Kardelj: „Mi ćemo gledati da prvo oborimo jugoslovensku vladu i onda možemo braniti zemlju." Jedan delegat je pitao: „Da li odmah oboriti vladu, šta ako to neprijatelj iskoristi da zauzme zemlju?" Tito i Kardelj imali su spreman odgovor i na ovu dilemu: „Ne treba se upuštati u ako i ili, već stvar postaviti principijelno. Bude li borba za odbranu Jugoslavije napredna - što ćemo oceniti - borićemo se i tući buržoaziju zato što se ne bori dovoljno dosledno!" Ukratko, Jugoslaviji nije bilo spasa.

12. Četiri meseca kasnije, vrh KPJ je komunistima-vojnicima Jugoslovenske vojske naložio da se u svojim vojnim jedinicama „bore za politička prava i slobode" i da od svojih komandi zahtevaju da ih, bez obzira na ugroženu bezbednost zemlje, puštaju na „redovna odsustva, naročito za vrijeme neodložnih poljoprivrednih radova". Tito i njegovi saradnici tada su od partijskih organizacija i rukovodstava tražili da u Jugoslovenskoj vojsci „za najkraće vrijeme uspostave svoje partijske jedinice", koje će „upotrebiti za svoje (partijske) vojne ciljeve".

13. Englezi su tada već uveliko krčmili oko 100.000 funti sterlinga da bi 27. marta 1941. organizovali puč u Beogradu i Jugoslaviju gurnuli u rat s Nemcima. Od septembra 1940. Zemljoradnička partija Milana Gavrilovića, koja je učestvovala u organizaciji puča, mesečno je, prema britanskim izvorima, „iz engleskog budžeta dobijala 4.000 britanskih funti".

14. Od 27. marta do 6. aprila 1941. glavni zadatak pučističke vlade generala Dušana Simovića bio je da Nemce uveri u lojalnost sporazuma između Jugoslavije, Nemačke i Italije od 25. marta 1941, zbog čega su pučisti i smenili vladu Dragiše Cvetkovića i Vladimira Mačeka, i praktično objavili rat Nemačkoj!

15. Kad je 20. aprila 1941. saznao za kapitulaciju Jugoslavije, pukovnik Mihailović je svojim simpatizerima na planini Ozren kod Doboja rekao: „Ja tu kapitulaciju ne priznajem. Živ se Nemcima neću predati. Nemačka mora da izgubi ovaj rat. Ovakva heterogena vojska kakva je bila naša, nije bila sposobna ni za kakvu borbu. O tome sam ja pisao, ali... Ovo nije bio rat, ovo je bila zabuna. Mi ćemo se organizovati i povesti gerilsku borbu protiv okupatora, prema svojim mogućnostima."

16. Nepunih mesec dana kasnije, od 14. do 16. maja, posle trodnevnog savetovanja u kući vojvode Živojina Mišića, pukovnik Mihailović je formulisao ratni cilj vojske koju je počeo da stvara: „Vojska pod mojom komandom bori se protiv duha prošlosti i za slobodnu, demokratsku i potpuno preporođenu Jugoslaviju... Po svojoj prirodi ispunjen sam odvratnošću prema svakoj vrsti diktature."

Onima koji bi antifašizam u Srbiji i dalje da redukuju na jednu partiju, jednu ideologiju i jednog čoveka, autor ovog teksta toplo preporučuje da pročitaju izveštaj 25. Titove elitne divizije, koja je krajem septembra 1944. kod Đerdapa sačekala ulazak sovjetskih trupa u Srbiju, da iz Srbije isteraju Nemce i da u nju uvedu staljinističku diktaturu. U tom izveštaju, pisanom 15. oktobra 1944, piše da je tek svaki 18. borac ove divizije bio član KPJ, da je tek svaki osmi član Štaba divizije bio pripadnik KPJ, a da su "preko 80 odsto divizije" činili obični srpski seljaci.

Svođenje srpskog antifašizma na jednu partiju, jednu ideologiju i jednu ličnost predstavljao je jedan od najpogubnijih udaraca u temelje moderne Srbije.

уторак, 09. јул 2013.

Jer, vi ste profesori!

(Rajna Dragićević, profesorka Filološkog fakulteta u Beogradu, u govoru svojim studentima za apsolventsko veče)



Dragi moji studenti, poštovane kolege, budući profesori,
 
Na dan kada smo proslavljali vaše apsolventsko veče, odložen je maturski ispit malih maturanata jer su se testovi koje je trebalo da popunjavaju pojavili u javnosti. Ovaj događaj samo je jedna od brojnih manifestacija urušenosti našeg prosvetnog sistema, kao i društvenog sistema u svim oblastima.
 
Dolazeći na vaše veče i gledajući vas onako doterane, nasmejane, mlade i pune pozitivne energije, razmišljala sam o tome hoćete li uspeti da zadržite taj optimizam i kada diplomirate i kada se suočite s niskim platama, nedovoljnim uvažavanjem profesorske profesije, prilično nezainteresovanim učenicima, roditeljima koji su uvek na strani svoje dece (čak i ako je to na njihovu štetu), različitim pritiscima i omalovažavanjem.


Mnogo toga oko vas ubijaće vam motivaciju. Ipak, ako mene pitate, na listi vrhunskih zanimanja nalaze se sledeća: profesor, lekar, advokat, sudija, inženjeri, još jednom, profesor. Ako pitate sve roditelje ovog sveta čime bi želeli da se njihova deca bave, odgovoriće vam na isti način.
 
Raznorazni nepismeni i polupismeni ljudi danas sebe olako mogu nazvati nekakvim pi-arovima ili menadžerima, neobrazovane voditeljke sebe zovu novinarkama, a folk-pevačice umetnicama, da i ne govorim o art direktorima, biznis konsultantima, bek-ofis administratorima, velnes konsultantima, ivent koordinatorima, kopi-print operaterima, marketing konsultantima, ofis-asistentima, portfolio-menadžerima, produkt dizajnerima.
 
Iza zvučnih naziva zanimanja najčešće se kriju foliranti koji misle da se ugled može steći preko noći, kriju se oni koji nisu imali izdržaj da završe fakultet koji su započeli, oni koji menjaju zanimanja i profesije kao prljave čarape. Nemojte zaboraviti da se profesorom, lekarom ili sudijom niko ne može samoprozvati.
 
Ponosite se svojim zanimanjem koje se može steći samo upornim, vrednim radom, odricanjem, nespavanjem i višegodišnjim samosavladavanjem i samoodricanjem. Ne dozvolite da vam bahati, hvalisavi i samouvereni vlasnici raznoraznih restorana, firmi, privatnih aviona, luksuznih stanova drže lekcije o uspehu, jer VI STE PROFESORI, a oni su samo vlasnici kvadratnih metara!
 
Pokušavaju da omalovaže profesorsko zanimanje. Imajte na umu to da ste vi čuvari dostojanstva svoje profesije. Zvanje profesora stiče se sa puno truda, ali još više muke treba uložiti u znanje kako nositi tu važnu titulu. Vodite računa o načinu na koji se ponašate i kada niste u školi,razmišljajte o svom odevanju, stavu, odnosu prema kolegama, prema učenicima i njihovim roditeljima.
 
Ako sebe srozate u sopstvenim očima, onda će vas i okolina gledati sa omalovažavanjem. Budite ponosni, samouvereni, budite spremni da učite i da se doživotno usavršavate, jer VI STE PROFESORI!
 
Volite svoje učenike. Upoznajte ih sa onim plemenitim što nose u sebi, a čega često nisu svesni. Izvucite ono najbolje iz njih. Podignite im ugled u njihovim sopstvenim očima. Nipošto im ne poklanjajte ocene, ali im stalno omogućavajte da poprave ocene koje imaju. Prepoznajte i poštujte njihov trud. Pokažite im da mogu biti uspešni ako rade. Ne ubijajte im volju.
 
Profesorski autoritet ne stiče se preteranom strogošću i samovoljom, već pravednošću i nedvosmislenim dogovorom kojeg obe strane treba da se pridržavaju. Hvalite najbolje jer ćete time inspirisati i ostale da se potrude i ponekad budu najbolji. Pružajte šansu mnogima da ponekad budu najbolji.
 
Nemojte biti drugari sa svojim učenicima i pokušavati da im se na taj način približite. Vi treba da postavljate pravila u svojoj učionici, da određujete granice, da držite konce u svojim rukama, jer oni su učenici, a VI STE PROFESORI!
 
Ne zaboravite da ćete predavati glavni predmet, prvi u rubrici u dnevniku, i da ćete sa svojim učenicima provoditi više vremena od svih ostalih profesora. Vaš uticaj na učenike biće najvažniji. Budite svesni te odgovornosti. Kao profesori srpskog jezika, vi ste čuvari našeg jezika i kulture.
 
Učite učenike da vole svoju zemlju. Često se može čuti kako profesori svojim najboljim učenicima savetuju da što pre odu odavde. Počelo je da se podrazumeva da je najbolji uspeh u školi sigurna propusnica za odlazak iz Srbije. Hajde da preokrenemo perspektivu! Ukažite najboljim učenicima na to da treba da ostanu u Srbiji jer će joj, kao najbolji, pomoći da se oporavi i postane bolje mesto za život. Ne dozvolite im da odu i da prepuste zemlju svakojakom ološu!
 
Zacrtajte im kao životni zadatak da se bore protiv živog blata u koje tonemo. Usadite im osećaj za društvenu odgovornost i objasnite im da ovu zemlju niko ne može očistiti osim njih. Ako se potrudite, videćete da će vas đaci poslušati, jer VI STE PROFESORI!
 
Budite uvereni da seme svih ekonomskih, političkih, kulturnih, moralnih reformi u ovoj zemlji može da proklija samo u porodici, ali i u vašoj učionici, i to upravo na časovima srpskog jezika i književnosti! Zato se trudite da budete uzor svojim učenicima.
 
Krenite u rat protiv svih starleta, sponzoruša, pevačica, manekenki, tajkuna, biznismena i pobedite ih. Vi im morate postati orijentaciona tačka, svetionik u životu! Za taj rat imate 45 minuta dnevno skoro svakog radnog dana, a to nije malo. Pobedićete tako što ćete dati sve od sebe da saržaje koje treba da predstavite svojim učenicima učinite zanimljivim, uzbudljivim, svežim. Uspećete u tome samo ako mnogo znate, ako volite ono što radite i ako ste posvećeni.
 
Učenici to mogu da prepoznaju, i to nepogrešivo. Ne obazirite se na činjenicu da se neke vaše kolege ne pripremaju za časove, da mnogi ništa ne rade, a primaju platu, ne obazirite se na trulež oko sebe i ne predajte mu se! Neka vaš čas bude oaza znanja u sveopštoj pustinji, svetla tačka u mraku, zrno smisla u besmislu.
 
Vi imate misiju: ako uspete da povratite autoritet škole i znanja (a to se ne može postići nijednim zakonom, već entuzijazmom profesora), padaće kao domine sve prepreke ka boljem životu u Srbiji. Od časa srpskog do ekonomskih reformi! Od časa srpskog do borbe protiv korupcije! Od časa srpskog do kosmosa!
 
Vaša moć je ogromna i vaš zadatak je od strateškog značaja. U tome je razlika između vas i raznoraznih menadžera, konsultanata, koordinatora, administratora, operatera, bogatih vlasnika lokala i ostalih eksperata za prodavanje magle. U njihovim rukama su projekti, lokali, avioni i kamioni, a u vašim rukama je budućnost ove zemlje. Nikada nemojte zaboraviti: VI STE PROFESORI!

четвртак, 27. децембар 2012.

Zašto nisam postala "zvezda"?

(Nataša Ilić, "Sultanijina pisanija", http://rokselana.blogspot.com/, utorak, 25. decembar 2012.)





Pitam se to odavno. Zašto nisam posle 12 godina novinarskog iskustva na nekoj poziciji? Zašto se danas borim za egzistenciju trpeći kojekakve pilićare, koji veze sa poslom nemaju, a pogotovu ne sa novnarstvom? Zašto ne postadoh neka spisateljica i kolumnistkinja, koju bi zvali na raznorazna glupa dešavanja (pa onda to novinarčići sa rubrika „sinoć u gradu“ prenosili uredno kopipejstujući  izveštaje „veselih“  PR-ki) koja se priređuju za novinarsku bagru? One događaje koji svi danas popularno nazivaju „ivent“, gde se svi nešto ljube i smeškaju, prave se da su mnogo važni... E tamo! 


Pitam se. Zašto nemam neku kolumnu u onim novinama koje koštaju 15 il' 20 dindži i koja u nadnaslovu, naslovu i podnaslovu obavezno sadrži reč „seks“ (kurac, pička, govno, sisa)? Zašto ne napisah neku knjigu koja takođe sadrži reč ili više reči na temu seksa? Ili još grđe, nešto u fazonu „Moja tajna“. Eto, ne napisah. Nisam bila spremna. Da pojedem govno i zažmurim. Nisam davala na važnosti kojekakvim balkanskim pevaljkama koje pune stadione kao što je moja baba punila tegle džemom. Nisam obraćala pažnju na rijaliti programe gde jedni od nikogovića postaju „slavni“, a drugi, šatro, slavni postaju budale. Nisam htela da gledam u međunožje neke tamo „starlete“. I prizanjem da sam verovatno jedini novinar koje je radio na rubrici ogavnog naziva džet set, a da nije pogledao Severinin pornić.
Eto sad bi moji bivši urednici rekli „čega se pametan stidi, time se budala ponosi“. E ja se ponosim time. A stidim se onoga što su onomad od mog teksta o Sulejmanu Veličanstvenom uradili urednici, napravivši od njega priču za tabloid, da bi Srblji sa internet konekcijom lakše mogli da shvate da je Sulejman ovde po Srbiji pustošio uzduž i popreko. E pa žao mi je, al' nikako nisam mogla da najvećeg osvajača 16. veka nazovem ratnim zločincem, sve da mu tu titulu turim u naslov!  
Verovatno sam budala. Ali, ponosim se još nečim. Ponosna sam što mi je ime ostalo u jednoj knjizi. I što sam pomogla da se obnovi jedini spomenik turske istorije 16. veka u Beogradu – Mehmed pašina česma na Kalemegdanu. A sad bi neko rekao, pa šta se žališ onda, sama si izabrala put. Sama pala, sama se ubila. Ovim izražavam svoj bunt. Ne žalim što sam izabrala teži put. Iako, priznajem, težak je život bez dinara u džepu…
Fotografije sa novinarskih zadataka - Zlatibor (foto: Ivan Strahinić) - ulica Dimitrija Tucovića u Beogradu (foto: Nemanja Jovanović) - Rovinj (foto: Boris Đurić)

Nije mnogo za hvalu, znam. Ali ponosim se i time što sam neke sadašnje „novinarske zvezde“ učila da pišu. I eno ih. Oni nisu prezali od reči „seks“ ili „nasilje“. Sve za slavu. Sve, samo da se izvuku iz one kaljuge odakle su potekli. Pa dobro, i kaljuga je za ljude. I iz nje se treba izvući. Ali ne po cenu kaljuge na obrazu.
Zato ja danas nemam posla. Jer ne želim da mi se uz ime vezuje i reč „seks“. Neću da pričaju da sam se zarad uspeha i uredničke pozicije zveketala sa zadriglim, narandžastim, matorim, bezzubim urednikom, direktorom... Nisam. Nisam imala zaleđinu. Nikad. Nisam bila član stranke, jer ne verujem nikome, pogotovu ne političarima. Nisam se šlihtala debelim urednicama. Pijanim urednicima. Mršavim urednicama. Ludim urednicima. Isfrustriranim urednicama. Nisam im govorila da su smršale, kad nisu. Nisam im govorila da su lepe, kad nisu. Nisam se smejala njihovim „forama“.  Nisu me „šarmirali“ i vodili na piće redakcijski „jebači“. Nisam ispijala kafe sa koleginicama koje na – 10 nose minić bez čarapa. A urednicima nisam govorila da ih volim. Eto... Zato danas sedim i posmatram vesti sa strane. Čitam tekstove svojih kolega koji jednog sagovornika u tekstu nemaju. Internet im je izvor informacija. 


Fotografije sa novinarskih zadataka - Bansko, Bugarska (foto: Željko Sinobad) - Aleksandrovac, vinogradi (foto: Luka Vuletić) - Opatija - Bački Petrovac, etno kuća (foto: Marko Todorović) - Leušići, etno selo (foto: Igor Pavićević) - Košutnjak, kuća "Velikog brata" (foto: Milutin Labudović)

Moderni urednici to dozvoljavaju. Danas je svima njima, novinarima nezamislivo da izađu iz redakcijskog ćumeza, odu u Slance, u Ovču, vide Dunav i Savu, spuste se u lagum, prošetaju Srbijom...Takvim urednicima su nezanimljive priče o obdaništu gde deca ostaju celu nedelju, priče o prosjacima, o najstarijim kućama u Beogradu... Nezanimljivo sve što šalje neku informaciju, a ne tiče se nečijeg međunožja, prevare, razvoda, leve sise... 
Da, možda sve to govori više o nama. Narodu, u globalu. Ali ne mogu da za sve krivim narod. Narod čita, gleda, sluša ono što mu se nudi. Ako mu se nude gole pevaljke na naslovnicama – pa logično da će kupiti takve novine (a kao za inat, baš te novine koštaju 15 il' 20 dindži!)! A novinari će reći – pa narod to traži! I tako smo, eto, mi danas u vrzinom kolu.  Nisam ja kriva što bih da svojim tekstovima obrazujem i informišem narod. Šta ću, narod to neće. Zato danas nemam posla. I nisam zvezda u svom poslu. Jer imam sebe. I imam Unu. I priznajem, sutra bi me bilo sramota da mi Una kaže „Jao mama, pa ti si ona Seksi Nata što je imala svoju kolumnu, i emisiju, i ko zna šta“.  Evo sad me je sramota, dok ovo pišem!
Nije ovde reč o moralu. Pričam o posrnulom novinarstvu, kulturi, poštovanju, obrazovanju. Najzad, svi znamo da svi se jebu negde, nekad, sa nekim. I svi imamo trenutke kada ne nosimo gaće. Ali ZAŠTO to treba da je udarna vest? I zašto se medijski prostor poklanja devojkama/mladićima čiji je osnovni cilj da se nađu u medijima, a sem dobrog izgleda nemaju ništa, ne bave se ničim, nemaju zanimanje? Jer narod to traži? Stvarno? Evo i ja sam deo tog naroda, pa bih htela jedan normalan portal ili dnevne novine u kojima mogu da pročitam nešto iz kulture, nešto iz društva, sveta... Politika se podrazumeva. 
Ali neću da su mi sve vesti SKANDALOZNE, ŠOKANTNE, EKSKLUZIVNE! Neću da je udarna vest neka Stanija sa levim guzom ili Severina da je rodila sina posle pet dana porađanja. Najzad, gde je obrazovni program? I školski program? Sve su nam novine žute, svi portali fluorescentni. I da, ne želim da tako nešto ne postoji. Mora da postoji. Međutim, ovde je svaki medij koji se pojavi tabloidan. 
Da, sve ima svoju cenu. Ja nisam spremna da platim i da postanem Seksi Nale koja piše baljezgrarije. I koja se prepucava sa estradnim sojkama. Nisam spremna. Zato i nisam zvezda, niti na funkciji. Čekam bolja vremena. Plašim se da ipak čekam Godoa.     

недеља, 28. октобар 2012.

VUČIĆEV PLAN ZA NOVE IZBORE

(Predrag Popović, "http://predragpopovic.wordpress.com", subota, 27.oktobar 2012.)




Dolaskom na vlast i preuzimanjem kontrole nad svim špijunskim službama Aleksandar Vučić je ispunio sve svoje ambicije.

Tako misle površni posmatrači i naivni optimisti. Vučićev plan je mnogo kompleksniji, mudriji i opasniji.

Redosled poteza: 1. Obariti Vladu na temi borbe protiv korupcije; 2. Vanredne izbore održati pre nego što se konsoliduje Demokratska stranka; 3. Osvojiti minimum 35 odsto glasova; 4. Formirati vlast, verovatno, s aktuelnim koalicionim partnerima, ali po uslovima koje će diktirati predsednik SNS-a; i poslednje, ali ne manje važno, 5. Kampanju i postizborne kalkulacije iskorititi za čišćenje SNS-a od kadrova Tomislava Nikolića.

1. Status „srpskog Eliota Nesa“ predstavlja samo sredstvo za ostvarenje konačnog cilja: opstanka na vlasti sledećih desetak godina. Kao vrhunski populista, spreman da u vlastitom interesu, bez imalo moralnih dilema, zloupotrebi tuđu nesreću, Vučić je svu energiju uložio u stvaranje predstave o sebi kao beskompromisnom borcu protiv korupcije i kriminala.  Maksimalno je eksploatisao afere oko „Agrobanke“ i Olivera Dulića, najavljivao nove istrage i hapšenja, i to ne samo bivših vladara, nego i pojedinaca iz vlasti u kojoj i sam participira, pa i svojih „bliskih prijatelja“. U pravedničkom nadahnuću, po svom starom receptu, degutatnom patetikom poredio se i sa Zoranom Đinđićem, naglašavajući da je spreman i na ličnu žrtvu, ali da ga ni najopasnije pretnje neće pokolebati u borbi protiv zlikovaca koji su ojadili građane Srbije.

U šiframa, bez pominjanja imena Milutina Mrkonjića, najavio je njegovo hapšenje i ozbiljno uzdrmao kavez Ivice Dačića. Iako nervozan, premijer nije upao u zamku. Znao je da bi raspad vladajuće koalicije u ovom trenutku najviše odgovarao upravo Vučiću. Zato je drugarski, tek usput, podsetio svog prvog pomoćnika da osim onog kofera s evrima ima i celu biblioteku dokaza o spornom poslovanju većine funkcionera i sponzora SNS-a i lično Vučića. Konačni obračun je, tako, odložen na neko vreme.

Vučiću se isplatilo pipanje Dačićevog pulsa. Sada zna da u svakom trenutku može da obori Vladu. Dovoljno je samo da održi konferenciju za novinare i kaže kako ga koalicioni partneri, štiteći svoje kadrove, sprečavaju u borbi protiv kriminala i eto novih izbora. Kampanju koja će uslediti, Vučić će kreirati s jednom jedinom porukom biračima: „Pokrenuo sam rat protiv lopova koji su vas opljačkali, ali sabotirali su me jer nisam imao dovoljno vlasti. Sada mi dajte svu vlast kako bih mogao da očistim Srbiju.“
Od takve manipulacije odbrane nema.

2. Dok u miru i tišini ševeningenske ćelije posmatra svog zabludelog sina, Vojislav Šešelj, sigurno, negde u dubini duše oseća ponos. Kako i ne bi, stvorio je manipulanta koji je, posle svih mutacija, okupirao kompletnu srpsku političku scenu. U nasleđe, Šešelj je Vučiću ostavio i drevnu pouku: Magare se jebe dok su mu noge u blatu.

U blatu je, a tu će dugo i ostati, Demokratska stranka.

Kao što je nadšešeljio Šešelja, Vučić je i nadđilasio Đilasa. Osam godina, otkako su se upoznali, Vučić je u partnerstvo s Đilasom uložio sve što je mogao: neograničeno divljenje i bespogovornu poslušnost. Posle majskih izbora odnos snaga se promenio. Vučić je postao najveći dobitnik, Đilas najveći gubitnik. (Šešelj i Tadić su, takođe, doživeli fijasko, ali oni ionako nisu imali šanse za opstanak a kamoli uspeh.)

Danas su Đilasove noge u dubokom glibu, rok trajanja na mestu gradonačelnika Beograda mu zavisi od Vučićeve volje, a i kad svrgne Tadića s mesta partijskog predsednika, dobiće pocepanu, razjedinjenu i slabu Demokratsku stranku. Ne postoji ta menadžerska magija kojom će moći da animira funkcionere, članove i glasače DS-a, koji su naprednjačkim stampedom najureni iz državnih i lokalnih institucija. Isteranima na ulicu, s ugroženom egzistencijom, Đilas neće moći da objasni zašto je njegovom partneru Vučiću važno da smeni vlast DS-a u Kniću, Smederevskoj Palanci i Kosjeriću, ali ne i u Beogradu. U takvim okolnostima, ostaci Demokratske stranke ne mogu da računaju ni na to da ponove rezultat s prošlih izbora.

3. Ako izabere dobar tajming, odnosno ako za njega dobije dozvolu svojih mentora iz Vašingtona i Brisela, Vučić može da računa na ozbiljan izborni uspeh, možda čak na nivou koji je dostizao 2004. i 2008, predvodeći SRS, dakle ne ispod 35 odsto.

Tu Vučićevu nadu moglo bi da pokvari samo otvaranje pitanja srpskog priznanja kosovske nezavisnosti. Sa ili bez referenduma, priča o Kosovu bi nadjačala njegovu mantru o borbi protiv korupcije i kriminala, a porasle bi šanse nacionalističkih i patriotskih demagoga Ivice Dačića i Vojislava Koštunice. Da se to ne bi dogodilo, Vučić će morati da požuri i da inicira raspisivanje izbora pre nego što iz Evropske unije stigne i zvaničan ultimatum: ili priznanje Kosova ili ništa od ulaska u EU.

Kako bilo, posle sledećih izbora SNS će biti uverljivo najjača stranka u Srbiji, s mogućnošću da ona postavlja uslove i bira partnere.

4. U novoj vladi, Vučić će, verovatno, okupiti sadašnje partnere. Kad se promešaju karte, SPS će izgubiti na značaju, Dačić će morati da smanji apetite, a Dinkić je ionako uvek sklon saradnji sa svakim, samo da ostane u vlasti.

Od „velike koalicije“ nema ništa. Vučić i Đilas nisu naivni, ne pada im na pamet da se upuštaju u avanturu zajedničke vladavine jer bi time ostavili prostor za stvaranje neke nove, ozbiljnije opozicije. Njihovi lični interesi će, kao što su i danas, biti zaštićeni bez obzira ko je na vlasti, Vučić ili Đilas. Kao kečeri, igraće svoje uloge u političkom ringu, dobro pazeći da ne povrede jedan drugog.

Dobro za njih, katastrofalno za Srbiju.

5. Tek posle sledećih izbora Aleksandar Vučić će dobiti priliku da zaokruži svoju vlast i u Srpskoj naprednoj stranci.

Tomislav Nikolić i sada ima uticaj na SNS isto onoliko koliko je 2000. godine imao Milan Milutinović na SPS, a posle čistke koju će Vučić sprovesti, ostaće bez imalo uticaja na stranku koju je formirao.

Zaključak: Ako Vučićev plan uspe, Srbija neće.