уторак, 22. септембар 2009.

ПАРАДА БОЛА

(Драгомир Анђелковић, Нова Српска Политичка Мисао, понедељак, 21. септембар 2009.)


Замислите призор који се одвија на платоу испред Филозофског факултета 2011 године: Човек са чијих леђа се слива крв, копрцајући се од бола, покорно ишчекује следећи ударац трокраким бичем. Док сурова домина својски замахује кожном направом за „драње“ коже, гледаоци са својих раздраганих лица бришу зној и капље крви, које су их трен раније запљуснуле.

У питању је друга по реду „Парада патње“, коју одржавају љубитељи hard core садо-мазохизма. Јер, ако хомосексуалци јавно демонстрирају своје сексуалне склоности, што и љубитељи свог или туђег бола не би приказали своје вештине, справе за мучење, и способност људског тела да издржи свакојаке патње.

Уосталом, нашли би се неки глумци, као што је ових дана био случај са Драганом Бјелогрлићем и Мирјаном Карановић, који би се потрудили да цео хепенинг неупућеним масама прикажу у ружичастом светлу. А не да се неки затуцани родитељи буне што ноћне море не дају мира њиховој деци, само зато што су се случајно затеклa на скверу где је нека тета бесомучно урлала док су је поливали врелим уљем и растезали на некаквој инквизиционој справи. Деца на време треба да схвате, не само да је нормално све у чему људи уживају, већ и да је ненормално да се противе ономе чега би се њихови родитељи, углавном, гнушали.

Дужна су да утуве у главе да је ретроградно да захтевају да свако ужива у ономе што драстично одудара од укуса већине, у миру дома свога или на месту где се окупљају људи сличних склоности. Наступила је епоха неограниченог хедонизма. Коме прија нека декадентна крајност, тај је напредан и са друштвеног становишта благословен. Ко је заостао нек се покрије ушима и ћути, док се друштво труди да и његову децу изведе на прави пут.

Можда ће брзо доћи време да и љубитељи коза и јараца јавно покажу шта (и кога) воле. Да и они са својим драгим сексуалним партнерима и партнеркама, поносно продефилују градом, док са њима шетају председник републике и владе, министри и амбасадори нама пријатељских земаља, које су нас бомбардовале 1999. године. Да поносно покажу рогове и вуну својих љубимаца, док се друже са онима који желе да Срби темељно усвоје евроатлантске вредности; да прихвате да су вазелин и бич из секс шопа, једнако важни као славски колач и кандило!

Ако вам делује да претерујем, сетите се речи Оскара Вајлда: „Да истину спознамо морамо је претерано видети“. Традиционалне породичне вредности – до којих је, без обзира на извесну дозу декаденције коју смо до сада примили – већини нас стало, улазе у раздобље када ће се радити на њиховом потпуном разарању. Очито је да су евроатлантски центри моћи, и њихове овдашње експозитуре, под фирмом борбе за толеранцију и тзв. европеизацију Србије, покренуле кампању хомосексуализације наше земље. Она се надовезује на већ деценијски, нажалост у многоме успешан, процес депатриотизације нашег народа, и багателисања националне културе. Знају поменути моћници да се најлакше влада атомизованим људима, похотним егоистима и потрошачким манијацима, којима није стално ни до најближих, ни до родне груде.

Обрада свести многих од нас толико је далеко отишла да је у садашњем тренутку неопходно извесно претеривање како би очистили паучину испред очију, и увидели реалност. Уосталом, ако то не урадимо, оно што је плод имагинације данас, за коју годину можда ће постати одраз наше стварности.

У том светлу, иако то некима од нас није по вољи, требало би можда гледати и на нешто снажније изражавање незадовољства поводом тзв. параде поноса од стране припадника неколико изразито националних организација. Сувише смо ниско пали, сувише тога су непријатељи морала и традиције већ постигли, да бисмо имали основа да се надамо успеху ако будемо само гунђали у кафани или рецитовали протестне песме у неком београдском парку.

петак, 17. јул 2009.

ZAKON O UKIDANJU POLITICKIH STRANAKA

Закон о укидању политичких странака

(kriticki osvrt na nedavno usvojeni Zakon o politickim strankama)


Никола Тулимировић, НСПМ, четвртак, 9. јул 2009.


Тиха вода брег рони

Док се већина „пунолетних и пословно способних држављана Републике Србије“ налази у распону размишљања између штедње новца за летовање и састављања краја с крајем, чланови српског политичког картела предано, корак по корак, раде на укидању могућности да једног дана неки држављани себи изаберу другачије представнике. Ни све опаснија отупелост и раширена одбојност према надражајима са политичке позорнице нису могле бар привремено да отклоне пажњу и ублаже посвећеност подухвату од прворазредног значаја за сталеж политичара.

Веома је важно разумети да потпору и алат оваквог захвата представљају лажи и обмане. Понављају се годинама, упорно и често. Препознатљив поступак измене свести се примењује до оног тренутка када истину препознаје још само безначајан број истовремено упућених и својеглавих. Неистина постаје целом свету знана чињеница, па се тако верује да се од избора може зарадити и да ванскупштинске странке представљају додатни трошак за пореске обвезнике, иако је лако доказати да те странке заправо представљају уштеду за радни народ. Али, то није крај. Представа није готова. На крају првог чина се не сме посустајати. Зато је министар Милан Марковић, после кратког предаха, прошле суботе наставио да износи неистине и обмањује јавност. Закон о политичким странкама је усвојен, али министар мора да нас припрема за преостале законе са истим циљем, као и за ломове који могу да настану. Најновија лаж је његова тврдња да ће пререгистрација за политичке странке бити бесплатна [1], а истина је да ће само овера потписа странке коштати 2.300.000 динара (за мањинске је тај износ 10 пута мањи) [2], што није једини трошак.
У грубим цртама, о грубом удару на слободу

Народна скупштина је 12. маја усвојила Предлог закона о политичким странкама.

Нови закон прописује да „политичку странку могу основати најмање 10.000 пунолетних и пословно способних држављана Републике Србије“. Обавеза заступника је да поднесе „изјаве оснивача о оснивању политичке странке, на прописаном обрасцу, које садрже оверу потписа; потврде о упису оснивача политичке странке у бирачки списак“, и то по новом ценовнику, који је у Скупштини усвојен неколико дана раније.

Истовремено, закон забрањује удружено политичко деловање ван постојећих политичких странака, прописујући прекршајну одговорност за она лица која делују „у име странке која није уписана у Регистар“. Другим речима, политиком можете да се бавите као појединци, без икаквог устројства, прописа и без назива. Тако не представљате опасност за картел. Али, ако се удружите и одаберете назив, бићете кажњени. Разуме се, картел ће законску казну примењивати само када осети опасност.

Како је један од основних циљева расправе да се укаже на дубину сукоба између Устава и закона, вреди одмах нагласити да Устав, поред осталог, предвиђа следеће:

* неотуђива људска права,
* слободно оснивање политичких странака,
* забрану дискриминације по основу имовног стања.

Назире се да су се, прихватањем оваквог предлога, посланици сагласили са непосредним кршењем Устава Републике Србије, то јест да су отуђили претходно постојећа људска права, одузели нам могућност да оснивамо странке и, узевши у обзир цену оснивања, законом увели дискриминацију по имовном стању. Адвокат Неда Љепојевић, члан правног савета странке Ниједан од понуђених одговора, припремила је иницијативу за оцену уставности закона. Спис је 24. јуна предат Уставном суду и додељена му је ознака IУ-116/2009.
Три обмане у служби народа

Када се сусрећемо са променом поретка и, уопште узев, дубоким резовима, неизбежно је да се питамо зашто се чине. Шта је циљ? Постоји ли напредак? Може ли боље, другачије?

Најчешћа објашњења потребе за оваквим законом су вероватно позната већини читалаца. Овде ћу се осврнути на три најчешће спомињана. Три главна образложења садрже или дотичу скоро све што су препознатљива лица из света политике износила у прилог овом закону.

1. Постојање великог броја политичких странака уписаних у Регистар политичких организација, међу којима многе „постоје само на папиру“.

Никако се не може утврдити добронамерна мисаона повезаност између, с једне стране, појмовне тешкоће са укњиженим странкама које не делују и, с друге стране, угрожавања права на слободно политичко удруживање, нарочито ако знамо да се оваква тешкоћа најделотворније решава једноставним укидањем прописаних дажбина за брисање из Регистра политичких организација. Баш због тих дажбина велики број странака није брисан, иако у политичком животу заиста не постоје. Чињеница је да их ништа не обавезује, а брисање морају да плате. Зато се странке бришу тек по забрани рада или када се утопе у друге странке.

Недотераност регистра се никако не може отклањати кршењем људских права, поготово у присуству великог броја неупоредиво разумнијих и сврсисходнијих начина за решавање тобожње незгоде.

2. Постојање одређеног броја политичких странака које су, наводно, слободу оснивања користиле ради присвајања средстава из буџета, на име учешћа на изборима.

Ово објашњење је потпуно бесмислено, јер присвајање на које се мисли мора бити противправно. Наиме, учешће на изборима (на било ком нивоу) у сваком случају подразумева новчано оптерећење за странку. Заборавимо на тренутак чак и овере потписа, које представљају болне издатке за ситне играче. Један део новца се заиста надокнађује из буџета, али странка прописани износ може да добије искључиво по подношењу доказа о једнаким или већим трошковима представљања бирачима, што значи да је за злоупотребу средстава из буџета потребно кривично дело. Сличним приступом би се могло одстранити и деведесет посто привредника, за сваки случај, јер, ето, неки људи у неким предузећима крше законе. А ако у разматрање укључимо и овере потписа, стање је, разуме се, још горе по ванскупштинске странке. Тако гола цена учешћа често превазилази буџетско покриће других издатака.

Дакле, насупрот распрострањеном веровању да од избора може да се заради, избори увек коштају странке. Разлози због којих странке улажу новац у изборе су различити и, претпостављам, јасни, па у то питање овде нећу улазити. Јасно је и да се не може наводна злоупотреба од стране неколицине политичких странака решавати укидањем политичких странака. Уколико је до било каквих злоупотреба долазило, такво понашање се мора другачије кажњавати и спречавати, макар и укидањем „субвенција“ из буџета, али никако „елиминацијом малих странака које збуњују бираче“.

3. Потреба да се „уозбиљи“ политички живот у Србији.

Оваква потреба у политичком животу несумњиво постоји. Тренутно преовлађујући чиниоци, осим што су показали да су неспособни за вођење државне политике, неодговорним односом према бирачима су изазвали незанимање и учмалост, што се огледа и у ниском степену излазности бирача на изборе одржане 7. јуна. Ова тешкоћа, међутим, не само што се не може решити картелизацијом због монопола на бављење политиком у корист скупштинских странака, него се, напротив, законом покушава сасећи у корену свака могућност да се та тешкоћа икада заиста и реши.
Јутутунска јухахаха или Устав за украс

Устав Републике Србије прописује забрану дискриминације по иметку:

Забрањена је свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. – члан 21, став 3.

Недавно изгласани Закон о политичким странкама уводи непосредну дискриминацију по имовном стању, јер странке које нису у прилици да обезбеде милионе динара за оснивање и тзв. пререгистрацију, као и за накнадну „обнову уписа“, једноставно престају да постоје.

Осим тога, овим законом се угрожава слобода политичког удруживања, зајемчена Уставом:

Јемчи се слобода политичког, синдикалног и сваког другог удруживања и право да се остане изван сваког удружења.

Удружења се оснивају без претходног одобрења, уз упис у регистар који води државни орган, у скаду са законом.

Забрањена су тајна и паравојна удружења.

Уставни суд може забранити само оно удружење чије је деловање усмерено на насилно рушење уставног поретка, кршење зајемчених људских или мањинских права или изазивање расне, националне или верске мржње. – члан 55, став 1-4.

Ако је за политичко удруживање и деловање потребно најмање 10.000 оснивача, никако се не може говорити о слободном политичком удруживању. Осим Социјалистичке партије Србије и Српске напредне странке, обе потекле из највећих политичких удружења у одговарајућем времену настанка, ниједна странка у Србији није започела своје деловање са 10.000 оснивача. Није згорег сетити се да је Демократску странку основала „група од 13 интелектуалаца“ [3], чије потписе није морао да оверава суд и којима није била забрањена употреба назива током осам месеци, колико је протекло до уписа Демократске странке у Регистар политичких организација.

Не очекује се да за оснивање политичке странке буде довољна воља једног човека, иако у развијеним демократијама постоје такви случајеви, али се постављањем овако високог захтева, који је двоструко већи и од онога што је према речима министра Марковића „највећи могући цензус у упоредном праву“ [4], несумњиво угрожавају основна права и слободе, а политичко удруживање обичним људима постаје недостижно. Важно је истаћи да нигде у свету не постоји суровији закон ове врсте, као и да су у окружењу, где су услови најсличнији нашим, сродни закони знатно блажи.
Исход: Србијом влада картел

Припрема се низ закона са циљем да се поредак прилагоди најмоћнијима. Закон о политичким странкама је био први и најважнији корак, од кога законодавац очекује следеће последице:

1. У Србији ће опстати тренутно најбројније и најбогатије странке, скупштинске странке. Биће удружене у картел, па ће у огромној мери избегавати политичку одговорност и лишавати разочаране бираче могућности да их на наредним изборима оштро казне. Излазност ће бити мања, а цена једног гласа иста, што води ка мањој цени одређивања шта је „мање зло“.

2. Оснивање политичке странке ће постати готово немогуће, осим за оне које настају издвајањем из неке већ постојеће; ово нарочито имајући у виду да, поред немалих новчаних препрека, странка не може обављати никакву делатност пре уписа у регистар, па је чак нејасно на који начин треба да стекне 10.000 чланова.

Не желе нам добро. Осетили су да су бирачи засићени. Јасно им је да постоји све снажнија жеља за суштинским променама и зато нам одузимају права, из страха од појаве нових и другачијих. У страху и себи праве клопку. Нешто што би данас било шапат утопљен у жамор, сутра изненадно може да се појави као грмљавина.

[1] Танјуг, Београд, 4. јул 2009. године

[2] Закон о судским таксама („Сл. гласник РС“ бр. 28/94, 53/95, 16/97, 34/2001 – др. закон, 9/2002, 29/2004, 61/2005, 116/2008 – др. закон, и 31/2009)

[3] Демократска странка, историја
http://www.ds.org.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=139&Itemid=491

[4] Политика, 27. март 2008. године, Марко Албуновић
http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Da-li-ce-novi-zakon-uozbiljiti-politichku-scenu-Srbije.sr.html

понедељак, 13. јул 2009.

PISMO SRPSKOJ JAVNOSTI

Obraćamo se javnosti Republike Srbije zbog ponovnog otvaranja starih rana i nove hajke na našeg pokojnog brata Radovana Vučinića, i celu porodicu, a povodom kampanje pokrenute u nekim beogradskim medijima da bi predsednik Srbije, g. Boris Tadić, trebalo da pomiluje Žarka Lauševića, ubicu našeg brata Radovana i Dragora Pejovića.

Prinuđene smo na ovaj korak jer se, na žalost, ovim povodom ponovo ispredaju bajkovite priče i razni falsifikati strašnog događaja u noći između 30. i 31. jula 1993. godine, a sve u cilju oslobađanja ubice, Žarka Lauševića, koji se već godinama nalazi u bekstvu od pravosudnih organa, daljeg izdržavanja pravosnažno i konačno odmerene kazne.

Kao po kakvom šablonu, ponavljaju se iste one – slobodno ćemo reći – bolesne i izopačene konstrukcije, kojima deo srpske tzv. „kulturne“ javnosti i neki političari pokušavaju da ceo događaj u podgoričkom kafiću „Apple“ prevedu kao divljaštvo grupe lokalnih mladića, koji su zasluženo dobili što su tražili od „nedužnog“ Žarka Lauševića i njegovog brata Branimira, pa čak i da se cele porodice Vučinić i Pejović prikažu kao gomila ludaka i divljaka željnih osvete.

Nama je, naravno, jasno, da se sve te konsturkcije smišljeno i sa razlogom prave kako bi se stvorila klima za pomilovanje Žarka Lauševića i praktično omogućilo da pravosnažno osuđeni ubica, koji je izdržao samo jednu trećinu kazne, a ostatak vremena provodi u bekstvu od pravde, mimo zakona, pravnih normi, logike, ljudskosti... bude pušten na slobodu aktom milosti predsednika Srbije, jer je rečeni Laušević, zaboga – GLUMAC!

Potpuno isti scenario otpočeo je odmah po Lauševićevom zlodelu, i očigledno urodio plodom, jer je u jednom trenutku, podležući pritisku, Viši sud u Podgorici doneo presudu koja je Žarku Lauševiću omogućila da ode na slobodu i pobegne u Ameriku, svestan valjda da je takva presuda neodrživa, i da će morati da se suoči sa pravednije odmerenom kaznom. Rešio je dakle da iskoristi političke okolnosti loših odnosa SRJ i SAD i mislio da je tamo našao azil.

Da ostavimo po strani moralne i ljudske aspekte ovakve kampanje. Pozabavimo se činjenicama. A one se mogu grupisati u nekoliko oblasti:

- ISKRIVLJAVANJE ČINJENICA

Konstantno i smišljeno, prenebregavaju se ili iskrivljuju neke činjenice iz te strašne noći, kako bi se umanjio značaj delanja Ž. Lauševića i uvećao značaj postupaka ubijenih (D. Pejović i R. Vučinić) i ranjenog (A. Kažić) dečaka. Primer takvog namernog iskrivljavanja činjenica nalazimo u javnim istupanjima Vuka Draškovića, koji ne mari mnogo što primenjuje različite aršine na Lauševićev zločin i zločin na Ibarskoj magistrali. Da li su nemoral, lažiranje i neprincipijelnost dozvoljeni, u zavisnosti od toga ko je sa druge strane nišana?

Ne možemo a da se ne setimo silnih priča o navodnoj kriminalnoj prošlosti našeg brata. I da se ne zapitamo: pa da je bilo kakvog kriminalnog dosijea Radovana Vučinića, zar to odbrana Žarka Lauševića ne bi sa radošću dočekala i prezentovala sudu? Naravno, toga nema. Ali priče ne prestaju.

- NIPODAŠTAVANJE CRNOGORSKOG PRAVOSUĐA

I sam Drašković, karikirajući i iskrivljujući presudu Vrhovnog suda C.Gore, a mnogo više ugledni nedeljnik NIN u broju od 9. jula, celu priču oko presude svode na navodnu nesposobnost crnogorskog pravosuđa i političko uplitanje kojim je, zaboga, sprečeno da nadležni sud zajedničke države, dok je postojala, i tu presudu ukine – a pisci teksta, valjda, znaju da bi taj sud sasvim sigurno ukinuo takvu presudu, samo da ga je (suda) bilo?

Obaška, i NIN (ponovo) podleže strastima dela beogradske „kulturne“ javnosti (kao i u vreme samog događaja i prvostepene presude, kada je NIN-ov izveštač bio među perjanicama Lauševićevog lobija, sa Zdenkom Aćin i „Dugom“) i celu priču priča sa aspekta navodne žrtve, Žarka Lauševića, koji se eto jadan i napaćen zlopati po dalekom svetu i ne može da se vrati u zemlju, a kamo li da glumi! A zašto ne može? Dovoljno je samo da odsluži kaznu, a da je to učinio odmah već odavno bi bio na slobodi! A šta je sa ubijenim mladićima? Šta je sa zivotima prekinutim u 19 odnosno 20 godina? To NIN ne zanima jer, očigledno, ne povećava tiraž.

A pogledajte samo deo presude Vrhovnog suda Crne Gore:
„Naprotiv, ovaj sud nalazi da je to prekoračenje granica nužne odbrane veoma veliko, a ovo polazeći upravo od činjeničnog utvrđivanja prvostepenog suda (onog koji je odmerio 4 godine zatvora za Žarka, prim. aut.), da su radnje, koje je taj sud uzeo kao prekoračenje granica nužne, u stvari bile napadačke u odnosu na oštećenog Kažić Andriju i sada pok. Pejović Dragora, a nepotrebne u odnosu na sada pok. Vučinić Radovana, ali da je te radnje tretirao kao prekoračenje granica nužne odbrane zbog zabrane preinačenja na gore po optuženog – čl. 378 u vezi čl. 424 st. 4 ZKP“ (str. 8 Presude Kž 16/2001 od 22.3.2001).
Za one kojima nije jasno – Vrhovni sud smatra da je Žarko Laušević izvršio najklasičnije umišljajno ubistvo, ali ovaj Sud nije mogao da izmeni kvalifikaciju dela zbog zakonskih organičenja. Ipak, mogao je da odmeri strožu kaznu u okviru zakonskog raspona, i to je i učinio.

- LAŽI O KRVNOJ OSVETI

Rekosmo, odmah po ubistvu, krenule su priče kako će se porodice ubijenih mladića svetiti na Žarkovoj deci, deci njegovog brata Branimira, ili na samom Žarku i Branimiru. Uzalud smo kad god smo imali priliku ponavljali da porodica Vučinić nije divljačka da ubija bilo čiju nedužnu decu, i da neće od zločinca praviti žrtvu. Izgleda da se taj naš glas, prenet u nekim beogradskim medijima krajnje profesionalno („Blic“, TV „Politika“...) izgubio u ne tako čestim ali opasno zlonamernim tekstovima poput onog Ranka Munitića u TV Novostima, u kome autor navodi – parafrazirano – da su crnogorski mladići po definiciji divljaci, i da je i trebalo da budu ubijeni!

Još je opasnije kada sada, aktuelizujući pitanje Lauševićevog (ne)izručenja Srbiji, državni sekretar Ministarstva pravde Republike Srbije, g. Slobodan Homen, sa pozicije drugog po rangu državnog službenika zaduženog upravo za pitanja prava, bez imalo stida, zakonske ili moralne odgovornosti, izjavi kako je neizvesno da li će Srbija to izručenje tražiti (ako SAD ne deportuju Lauševića), između ostalog, i zato što mu ovde „preti opasnost“! Od koga to, g. Homen, Žarku Lauševiću preti opasnost? Zar nije trebalo navesti imena, pohapsiti ili bar staviti pod nadzor one koji ugrožavaju nečiji život, jer, u pravnoj državi, samo sud može da sudi i presuđuje? Ako vi niste u stanju da ga zaštitite sa svim državnim aparatom, g. Homen, nas dve žene ćemo štititi Žarka Lauševića da mu se nista ne dogodi tokom izdržavanja još 8 godina i 5 meseci zatvorske kazne i posle toga, jer nikom nije više stalo, od porodice Vučinić, da se Žarko Laušević svakog dana svog života suočava sa svojim nedelom i svojom savešću.

Ko je želeo – dakle - da razmisli o ovim baljezgarijama o krvnoj osveti, mogao je: od ubistva u kafiću „Apple“ prošlo je 16 godina. Za to vreme, navodnoj osveti bili su dostupni i deca Ž. Lauševića, i Branimir Laušević sa porodicom, i njihova sestra, pa u jednom trenutku čak i sam Žarko. I? Šta im se dogodilo? Ništa, i što se porodice Vučinić tiče – ništa im se i neće dogoditi.

Porodica Vučinić samo traži od nadležnih državnih organa da Ž. Laušević pošteno i do kraja odsluži kaznu na koju je osuđen, jer je, bežanjem od pravde, izgubio svako pravo na pomilovanje, ublaženje kazne ili uslovni otpust.

Naravno, lako je na očaju najbližih iskonstruisati zlonamernu priču, pa je tako nekim petparačkim novinama dovoljno da pozovu Radovanovu majku i da „cede“ reči iz žene kojoj je pre 16 godina srušen ceo svet, i koja je izgubila dodir sa sadašnjošću, svodeći svoj život i vreme na mermernu ploču na „Čepurkama“.

ZAKLJUČAK:

Na kraju, želimo da ponovimo da je jedino očekivanje porodice Vučinić da ubica Žarko Laušević do kraja odsluži pravosnažnom presudom dosuđenu kaznu, jer ne ispunjava uslove za njeno smanjenje po bilo kom osnovu. Što se nas tiče, posle toga, neka mu je Bogom prosto ako može da živi sa svojom savešću i ako može u oči da pogleda svoju decu znajući da ona imaju ubicu za oca.

Zahvalne za vaše vreme i pažnju u ovom očajničkom pokušaju da zaustavimo hajku na našeg brata i celu porodicu,

Slavica Vučinić
i
Slavka Janošević,
obe iz Podgorice, Tološi, Dalmatinska 55