среда, 03. август 2011.

Олуја са Косова

(Ђорђе Вукадиновић, "Нова српска политичка мисао", уторак, 02. август 2011.)




У тренутку док почињем овај текст није јасно да ли ће наш главни преговарач и српски министар за Косово и Метохију бити пуштени да уђу на Космет, или ће, пак, бити враћени са граничног прелаза, а можда и ухапшени у складу са претњама косовског „министра полиције“. То је приштински одговор на последњу одмерену деклерацију српске скупштине, деклерацију која је, упркос неким мањкавостима, знатно боља од председниковог скупштинског говора – а који је, опет, био знатно бољи од политике која се према Косову последњих година води. (И немојмо нипошто ту политику, чак ни у шали, називати „гандијевском“. Ганди се одлучно и по цену сопственог живота борио за своју земљу и против колонијалног окупатора, и на крају победио.)

Независно од века и годишњег доба, Косово је за Србе увек нека врста лакмуса, тачније, снега у којем сваки враг, сваки лидер и свака политика увек покаже своје право лице и остави свој траг. Па је тако било и са актуелном политиком „Косово и Европа“, која је, наводно, по некој вратоломној политичкој дијалектици, требала да одлучно брани територијални интегритет на Косову и истовремено бескомпромисно напредује ка чланству у Европској унији. И што се више та политика показивала бесмисленом и немогућом, толико је власт на њој више и апсурдније инсистирала, мазохистички покушавајући при том да гради најбоље могуће односе управо са свима онима који су у отимању Косова и подршци његовој независности били најватренији и набруталнији.

„Па, добро, шта да се ради? Слаби смо и мали, војска нам је растурена. Ратовати не можемо, све и када бисмо хтели.“ (Слажем се са већином констатација, али ми је увек мало дегутантно када се на тај аргумент позивају они који су за описано стање „најзаслужнији“, тј. најодговорнији.)

Али ако ме заиста питате – ево пар могућности. Званично затражимо потпуну примену резолуције 1244. и апсолутну статусну неутралност Кфора и Еулекса. Разговарајмо на највишем нивоу са сталним чланицама Савета безбедности (плус Немачка, а о Хрватској да и не говоримо) које признају независност Косова и предочимо им да Србија искрено жели најбоље могуће односе са њима, али напросто не може толерисати њихову активну подршку косовској независности. И одмах, али одмах, зауставимо причу о Европи без алтернативе. Делом зато што то заиста више није тако сјајна алтернатива, а делом зато да нас се тим чланством, односно кандидатуром не би могло и даље овако бесрамно уцењивати. Суспендујмо, по земљу, ионако веома неповољан Споразум о стабилизацији и придруживању, зауставимо погубну „либерализацију“ и економску политику која се, под различитим владама, практично без прекида води последњих једанаест година, а која нас доводи у положај економске колоније запада и која је по привреду имала последице горе од санкција и бомбардовања. Прекинимо наркоманску зависност од ММФ-а и Светске банке. Окренимо се конкретним билатералним споразумима са традиционалним политичким и економским партнерима, укључујући и поједине земље ЕУ. Саопштимо да ће Србија да преиспита и замрзне односе са оним земљама за које се испостави да су њихови дипломатски представници на Косову подржавали и охрабривали последње једностране акције Приштине.

Ни једна од ових мера није никакав „рат“, али јесте јасан знак да вам је озбиљно стало до свог територијалног интегритета и да сте спремни да се за њега озбиљно заложите. У противном, немојмо да се фолирамо и даље „кувамо жабу“ звану српско јавно мњење. Хајде да лепо учинимо оно што нам ЛДП, и домаћи медији на челу са Б92 предлажу сво време.

И само да подсетим на оно што сам на овим страницама већ говорио, али није имао ко да чује. Кина аутоматски прекида односе са свим земљама које признају Тајван. А ако вам славодобитно кажу како „Србија није Кина“, слободно одговорите да, веровали или не, ни Косово није никакав Тајван, односно да „какав су они Тајван, таква смо и ми Кина“.

Зашто сада подсећам на ово и чему то „враћање у прошлост“, уместо да се окренемо сарадњи и заједничкој европској будућности? Па зато што имам утисак да, помало парадоксално, ове речи, иако у потпуном раскораку са актуелним током српске политике и атмосфером коју производе српски медији, данас заправо делују још уверљивије него онда. Онда ми се могло спочитати да је у путању подилажење јавности, дување у тикву ДСС-а, опструирање светле евро-будућности, стотина хиљада нових радних места и бољег живота који нас чека иза угла, само ако малчице „олабавимо“ ту причу око Косова. И, ето, олабавили смо. Вратили амбасадоре у земље које су признале Косово, „изоловали разлике“ и „сложили се да се не слажемо“ са својим западним пријатељима, потписали смо „стратешко партнерство“ са Француском, прихватили „статусно неутрални“ Еулекс, заједничку резолуцију са Бриселом и „преговоре о животним питањима са Приштином“. И шта смо добили заузврат? Само нове уцене и сталну претњу „Олујом“ на северу сваки пут када не будемо довољно „кооперативни“.

Узгред речено, већину поменутих мера је требало предузети одмах након што је Приштина једногласно прогласила независност 2008. године. Али тада није било „политичке воље“, односно жеље код једног и храбрости код другог главног актера. Рат ни тада није предлагао нико. Али су – тадашњи – Томислав Николић и Ивица Дачић помињали понешто од онога што је овде наведено. (На страну што су у међувремену на то обојица заборавили и вероватно не воле да их се много на ту „мрачну прошлост“ подсећа.)

Наравно да у овоме што говорим има одређеног ризика. Али, као што смо видели, има га и у сталном повлачењу и попуштању. И не само ризика, него потпуне извесности да ће вам на сваком кораку тражити све више и више и гурати вас све ниже и све дубље. Уосталом, капитулација је увек најлакши начин да се спасете од напора и неизвесности које доноси борба – баш као што је и смрт најсигурнији лек од тегоба и мука живота.

Али поента је да је тада учињено нешто, или већина од овога наведеног можда данас не бисмо били суочени са оволиким притиском и овим понижењима. Можда би нас неко уважио и можда бисмо данас били у бољој позицији него што јесмо, и то не само поводом Косова него чак и по питању фамозних „евроинтеграција“. А и када су Руси и њихова подршка у питању знали бисмо коначно на чему смо. У сваком случају, сигурно је да би нас сви, и пријатељи и непријатељи, много више поштовали уколико бисмо ми показали да поштујемо себе.

уторак, 14. јун 2011.

Strateško poltronstvo

(Bosko Jaksic, "Politika", nedelja, 12. jun 2011.)


Pošto su bili prezauzeti prebrojavanjem dva miliona evra namenjenih ulepšavanju parka Tašmajdan, ovdašnji lideri su, biće slučajno, propustili da nam pobliže kažu ko je Azerbejdžanac čiji spomenik Beograđani gledaju od pre neki dan.

Hajdar Alijev (1923–2003) bio je predsednik Azerbejdžana od 1993. do smrti, a od 1969. do 1982. bio je lider sovjetskog Azerbejdžana.

Zvanična biografija kaže da je u Bakuu diplomirao istoriju. Drugi tvrde da je završio Akademiju državne bezbednosti u Lenjingradu. Pripadnik NKVD od 1944, a kada je od NKVD-a nastao po zlu čuveni Komitet gosudarstvene bezopasnosti (KGB) Alijev je – da li kao istoričar ili bezbednjak, svejedno – 1967. u činu generala postao šef KGB-a Azerbejdžana.

Kažu da je kampanju protiv korupcije vešto iskoristio da ukloni sve političke rivale što mu je omogućilo da ga Leonid Brežnjev 1969. postavi za prvog sekretara CK KP Azerbejdžana, na čemu mu je ovaj obilno zahvaljivao skupim darovima.

U vreme Jurija Andropova, 1982. postaje član sovjetskog Politbiroa i prvi zamenik predsednika Saveta ministara (vlade) SSSR-a. Posle pet godina morao je da se povuče, tvrdi se jer ga je Mihail Gorbačov optužio za korupciju: uz pomoć lokalne mafije obogatio se na trgovini kavijarom s Kaspijskog mora, naftom, voćem i povrćem, pamukom...

Posle prinudnog povlačenja, četvorostruki nosilac Ordena Lenjina je ostao u Moskvi do 1990. Vraća se u rodni kraj gde ga čekaju rastuće nasilje, sukob s Jermenijom oko Nagorno-Karabaha i šansa da ponovo uzme vlast.

Koristi je pošto su 1992. Azerbejdžanci izabrali demokratsku vlast, ali je Hajdar obara u vojnom udaru. Pokušava, ali ne uspeva da obnovi rat u Nagorno-Karabahu u kome je Azerbejdžan izgubio oko 20 odsto teritorije i 30.000 života.

Razboleo se 1999. i imao više operacija u SAD. Dok je 2003. govorio na televiziji, doživeo je kolaps i ponovo prebačen za Ameriku. Napustio je položaj predsednika oktobra iste godine, pošto je prethodno na problematičan način obezbedio da njegov sin Ilham bude jedini kandidat na izborima.

Ilhamova pobeda, kritikovana na Zapadu a od OEBS-a označena kao izrazito nedemokratska, prvo je dinastičko nasleđe na vrhu vlasti u svim bivšim zemljama SSSR-a.

Lepo. S takvom zemljom uspostavili smo „strateško partnerstvo“. Svojevremeno sam, trenirajući sarkazam, predviđao da će nas talas „strateških prijateljstava“ dovesti i do Burkine Faso. Nisam mnogo pogrešio.

Razgaljena što nas još neko prihvata za „strateškog partnera“, ova zemlja – koja se ustezala da pošalje svog predstavnika na dodelu Nobelove nagrade za mir kineskom disidentu – sada je podigla spomenik klasičnom despotu postsovjetske ere.

Čoveku čiji bi spomenik pre trebalo da stoji pred moskovskim zatvorom Lubjanka nego u parku po kome se igraju deca.

Da se odmah razumemo. Ne kritikujem Azerbejdžance. Zatrpan petrobogatstvom, predsednik Ilham samo želi da se „svetla uspomena“ na njegovog oca širi svetom. On ponudi novac, pa ko hoće, hoće. Tako je sin već uspeo da Hajdara u mermeru ovekoveči u Kijevu i Bukureštu.

Kritikujem srpske vlasti, njenu diplomatiju. Zar nisu mogli da nađu lep način da se zahvale na ponudi? Ako su već želeli da mramorom okuju „strateško partnerstvo“, zar nisu mogli da izlicitiraju neku povoljniju ličnost azerbejdžanske istorije? Nekog umetnika, pisca, pesnika, muzičara?

Novi Sad je bolje prošao od Beograda. Tamo su Boris Tadić i Ilham Alijev otkrili spomenik jednom azerbejdžanskom kompozitoru koji je, zajedno sa okolnim parkom, takođe finansirala vlada u Bakuu.

Rekao bih da je statua u Tašmajdanu spomenik srpskom strateškom poltronstvu. Sve za šaku evra. Za poneko obećanje oko nafte i gasa. I, naravno, kao zahvalnost Azerbejdžanu što ne priznaje nezavisnost Kosova.

Sve to u trenutku – kakva koincidencija – kada je vlast istog Ilhama, dan pre otvaranja beogradskog spomenika, uklonila spomenik Hosniju Mubaraku u blizini Bakua, a školu koja je nosila ime po Mubarakovoj supruzi Suzan preimenovala u „Egipatsku školu“.

Mogu oni, to je njihovo pravo, da Hajdara Alijeva glorifikuju i ne doživljavaju kao despota, da plaćaju da mu se podigne spomenik. Ali su istovremeno toliko politički mudri da u vreme promena po Bliskom istoku po kratkom postupku uskrate postamentalno gostoprimstvo ozloglašenom Egipćaninu. Zaziru, s pravom, od toga da svaka veza s Mubarakom u ovim vremenima može da bude kompromitujuća.

Svaka njima čast. Na još veću bruku i sramotu naših.

Želim zato da Srbi znaju kome je tri metra visok spomenik podigla zemlja koja se zaklinje u evropske vrednosti. Želim da Beograđani znaju pored koga prolaze šetajući Tašom.

Želim da čuju da se radi o kagebeovcu najvišeg formata, tipičnom sovjetskom i postsovjetskom despotu, mračnom oligarhu sumnjičenom za kriminal, čoveku koji je proganjao i hapsio političke neistomišljenike, ukidao osnovna ljudska prava.

Koji je u nasledstvo sinu ostavio zemlju kojom autoritarno vlada njegov porodični klan, u kojoj je malobrojnoj korumpiranoj eliti „porše kajen“ konfekcijski auto, gde lekar nema više od 60 evra mesečno a ogromna većina grca u bedi.

Zemlji koju su nam zvaničnici ovih dana neviđeno emotivno hvalili, opet zaboravljajući da kažu da je Ilham nastavio svetle očeve tradicije: kult ličnosti, korupciju, cenzuru, teror nad opozicijom.

I šta ćemo sad? Šta ćemo ako Genadij Zjuganov i njegovi ruski komunistički drugovi skupe tri miliona evra za doterivanje Pionirskog parka – uz zahtev da tu osvane spomenik Josifu Visarionoviču?

Šta ćemo ako Iranci ponude donaciju za velelepnu obnovu Narodnog muzeja – pod uslovom da se na ulazu postavi bista ajatolaha Homeinija?

Kako odbiti bez valjanog argumenta, kada je jedna velika moralna breša probijena?

Ili ponovo prihvatiti, pravdajući to ne samo ispražnjenim džepovima države, već i lunarnim pričama o uspostavljenim prijateljstvima. Poput neubedljivog Tadićevog scenarija o Hazarima koji spajaju spomenik Alijevu i spomenik Miloradu Paviću u blizini.

Da sve bude još gore, prihvatili smo – valjda reciprociteta radi – da se u Bakuu podigne spomenik Nikoli Tesli. Tesla u istoj ravni sa Alijevim!

Sve me podsetilo na nedavni skandal posle koga je direktor slavne Londonske škole za ekonomiju morao da podnese ostavku. Ispostavilo se da je univerzitet primio donaciju u kešu od 300.000 funti preko sina Muamera el Gadafija, Saifa al Islama, koji je studirao na LSE i rukovodio jednom „dobrotvornom“ fondacijom.

„To je prljav novac. Vratite ga“, izjavila je predsednica Unije studenata. Odmah je formirana nezavisna komisija kojom je predsedavao lord Vulf.

Donacija je preusmerena na istraživačke programe i na stipendije studentima sa severa Afrike. Preispitaće se „akademska autentičnost“ Saifove doktorske teze.

Londonska škola saopštila je javno da žali zbog štete koju je „vezivanje za Gadafijevo ime“ nanelo njenoj reputaciji. Postoji epilog. Ovde ga nema.
http://www.blogger.com/img/blank.gif
Niko nije razmišljao kada se dogovarao oko spomenika Alijevu. Ili je, još gore, sve znao, ali je smatrao da su dva miliona evra vrednija od reputacije.

Što znači da ćemo zadugo šetati pored Hajdara Alijeva. Jedina je možda sreća što većina i neće znati o kome je reč.


Tekst u Politici

петак, 25. март 2011.

Yugoslavia, Iraq, Libya: Beware the lies of March

(Neil Clark, "Guardian", elektronsko izdanje, nedelja, 20. mart 2011.)



In 1999 and 2003 this was the very week Britain went to war – or, as the government put it, liberate people and protect civilians.

It's March, the sun is shining and spring is just around the corner. Oh, and Britain is bombing a foreign country again. If you've got a distinct feeling of deja vu about what's been going on this weekend, then it's hardly surprising.

In this very week in 1999 Britain took a leading role in the bombing of the Federal Republic of Yugoslavia.

And on this very day in 2003, Britain took a leading role in the bombing – and invasion – of Iraq.

And now we're at it again in Libya.

We're being told we have to intervene in Libya to "protect the Libyan people" from being murdered by the forces of Gaddafi. We're told that having declared a ceasefire, Gaddafi "stepped up the attacks" on civilians. And that doing nothing about the dictator is simply not an option.

Now all this could be true – but our experience of other March military assaults in which Britain has played a prominent role suggests we should, at the very least, treat with one huge barrow-load of salt the claims currently being made about why we're going to war.

Back in March 1999 we were told that we had to intervene because the Yugoslav leader, Slobodan Milosevic, was "set on a Hitler-style genocide equivalent to the extermination of the Jews during world war two". That wasn't true.

In March 2003 we were told that we had to invade Iraq, because Saddam had WMDs that "could be activated within 45 minutes".

That wasn't true either.

Far from Milosevic engaging in a "Hitler-style genocide", what was occurring in Kosovo was a civil war between Yugoslav forces and the western-backed Kosovo Liberation Army, with atrocities committed on both sides. And the claims about Iraqi WMD were pure hogwash put forward to justify a military intervention to topple a regime that the west, having supported in the 1980s, now wanted out.

Both in 1999 and 2003 our leaders lied to us about the real reasons for our country's involvement in military conflict. How can we be sure that what is happening in 2011 is any different?

If the US, Britain and France are acting out of genuine humanitarian concerns for Libyan civilians, why has there been no discussion of similar action against the government in Bahrain – which last week invited into the country military forces from that great democracy Saudi Arabia to crush pro-democracy protests – or against the regime in Yemen, where 45 anti-government protesters were killed on Thursday?

The other lesson to draw from the previous March conflicts is that military interventions – sold to the public as reasonably straightforward operations against dictators with little public support – rarely go to plan. Nato thought that a few days of heavy bombardment would force Milosevic to cave in – they were wrong: the war lasted 78 days and at the end of it the Yugoslav federal army was undefeated.

The invasion of Iraq, its neocon cheerleaders assured us, would be a cakewalk, with grateful Iraqis – all of whom hated Saddam Hussein – lining up to hand bouquets of flowers to their "liberators".

And today, supporters of the Libyan action, such as the Tory MP Colonel Bob Stewart, predict that Gaddafi's forces are likely to desert. But what if the advocates of military action are wrong – as they were in 1999 and 2003? What if support for Gaddafi within Libya is stronger than we have been led to believe? Then we could be involved in yet another Middle Eastern quagmire.

The Libyan intervention is of course different in one respect from the assaults on Yugoslavia and Iraq in that it has been officially sanctioned by the UN security council. But UN backing doesn't mean that we shouldn't remain cynical about the real reasons for the attack.

For all the talk of "liberating" the people and protecting civilians, the wars against Yugoslavia and Iraq were classic imperialist ventures whose real aim was to extend western economic and military hegemony. It's unlikely that this latest March assault on an independent sovereign state is any different.