уторак, 14. јун 2011.

Strateško poltronstvo

(Bosko Jaksic, "Politika", nedelja, 12. jun 2011.)


Pošto su bili prezauzeti prebrojavanjem dva miliona evra namenjenih ulepšavanju parka Tašmajdan, ovdašnji lideri su, biće slučajno, propustili da nam pobliže kažu ko je Azerbejdžanac čiji spomenik Beograđani gledaju od pre neki dan.

Hajdar Alijev (1923–2003) bio je predsednik Azerbejdžana od 1993. do smrti, a od 1969. do 1982. bio je lider sovjetskog Azerbejdžana.

Zvanična biografija kaže da je u Bakuu diplomirao istoriju. Drugi tvrde da je završio Akademiju državne bezbednosti u Lenjingradu. Pripadnik NKVD od 1944, a kada je od NKVD-a nastao po zlu čuveni Komitet gosudarstvene bezopasnosti (KGB) Alijev je – da li kao istoričar ili bezbednjak, svejedno – 1967. u činu generala postao šef KGB-a Azerbejdžana.

Kažu da je kampanju protiv korupcije vešto iskoristio da ukloni sve političke rivale što mu je omogućilo da ga Leonid Brežnjev 1969. postavi za prvog sekretara CK KP Azerbejdžana, na čemu mu je ovaj obilno zahvaljivao skupim darovima.

U vreme Jurija Andropova, 1982. postaje član sovjetskog Politbiroa i prvi zamenik predsednika Saveta ministara (vlade) SSSR-a. Posle pet godina morao je da se povuče, tvrdi se jer ga je Mihail Gorbačov optužio za korupciju: uz pomoć lokalne mafije obogatio se na trgovini kavijarom s Kaspijskog mora, naftom, voćem i povrćem, pamukom...

Posle prinudnog povlačenja, četvorostruki nosilac Ordena Lenjina je ostao u Moskvi do 1990. Vraća se u rodni kraj gde ga čekaju rastuće nasilje, sukob s Jermenijom oko Nagorno-Karabaha i šansa da ponovo uzme vlast.

Koristi je pošto su 1992. Azerbejdžanci izabrali demokratsku vlast, ali je Hajdar obara u vojnom udaru. Pokušava, ali ne uspeva da obnovi rat u Nagorno-Karabahu u kome je Azerbejdžan izgubio oko 20 odsto teritorije i 30.000 života.

Razboleo se 1999. i imao više operacija u SAD. Dok je 2003. govorio na televiziji, doživeo je kolaps i ponovo prebačen za Ameriku. Napustio je položaj predsednika oktobra iste godine, pošto je prethodno na problematičan način obezbedio da njegov sin Ilham bude jedini kandidat na izborima.

Ilhamova pobeda, kritikovana na Zapadu a od OEBS-a označena kao izrazito nedemokratska, prvo je dinastičko nasleđe na vrhu vlasti u svim bivšim zemljama SSSR-a.

Lepo. S takvom zemljom uspostavili smo „strateško partnerstvo“. Svojevremeno sam, trenirajući sarkazam, predviđao da će nas talas „strateških prijateljstava“ dovesti i do Burkine Faso. Nisam mnogo pogrešio.

Razgaljena što nas još neko prihvata za „strateškog partnera“, ova zemlja – koja se ustezala da pošalje svog predstavnika na dodelu Nobelove nagrade za mir kineskom disidentu – sada je podigla spomenik klasičnom despotu postsovjetske ere.

Čoveku čiji bi spomenik pre trebalo da stoji pred moskovskim zatvorom Lubjanka nego u parku po kome se igraju deca.

Da se odmah razumemo. Ne kritikujem Azerbejdžance. Zatrpan petrobogatstvom, predsednik Ilham samo želi da se „svetla uspomena“ na njegovog oca širi svetom. On ponudi novac, pa ko hoće, hoće. Tako je sin već uspeo da Hajdara u mermeru ovekoveči u Kijevu i Bukureštu.

Kritikujem srpske vlasti, njenu diplomatiju. Zar nisu mogli da nađu lep način da se zahvale na ponudi? Ako su već želeli da mramorom okuju „strateško partnerstvo“, zar nisu mogli da izlicitiraju neku povoljniju ličnost azerbejdžanske istorije? Nekog umetnika, pisca, pesnika, muzičara?

Novi Sad je bolje prošao od Beograda. Tamo su Boris Tadić i Ilham Alijev otkrili spomenik jednom azerbejdžanskom kompozitoru koji je, zajedno sa okolnim parkom, takođe finansirala vlada u Bakuu.

Rekao bih da je statua u Tašmajdanu spomenik srpskom strateškom poltronstvu. Sve za šaku evra. Za poneko obećanje oko nafte i gasa. I, naravno, kao zahvalnost Azerbejdžanu što ne priznaje nezavisnost Kosova.

Sve to u trenutku – kakva koincidencija – kada je vlast istog Ilhama, dan pre otvaranja beogradskog spomenika, uklonila spomenik Hosniju Mubaraku u blizini Bakua, a školu koja je nosila ime po Mubarakovoj supruzi Suzan preimenovala u „Egipatsku školu“.

Mogu oni, to je njihovo pravo, da Hajdara Alijeva glorifikuju i ne doživljavaju kao despota, da plaćaju da mu se podigne spomenik. Ali su istovremeno toliko politički mudri da u vreme promena po Bliskom istoku po kratkom postupku uskrate postamentalno gostoprimstvo ozloglašenom Egipćaninu. Zaziru, s pravom, od toga da svaka veza s Mubarakom u ovim vremenima može da bude kompromitujuća.

Svaka njima čast. Na još veću bruku i sramotu naših.

Želim zato da Srbi znaju kome je tri metra visok spomenik podigla zemlja koja se zaklinje u evropske vrednosti. Želim da Beograđani znaju pored koga prolaze šetajući Tašom.

Želim da čuju da se radi o kagebeovcu najvišeg formata, tipičnom sovjetskom i postsovjetskom despotu, mračnom oligarhu sumnjičenom za kriminal, čoveku koji je proganjao i hapsio političke neistomišljenike, ukidao osnovna ljudska prava.

Koji je u nasledstvo sinu ostavio zemlju kojom autoritarno vlada njegov porodični klan, u kojoj je malobrojnoj korumpiranoj eliti „porše kajen“ konfekcijski auto, gde lekar nema više od 60 evra mesečno a ogromna većina grca u bedi.

Zemlji koju su nam zvaničnici ovih dana neviđeno emotivno hvalili, opet zaboravljajući da kažu da je Ilham nastavio svetle očeve tradicije: kult ličnosti, korupciju, cenzuru, teror nad opozicijom.

I šta ćemo sad? Šta ćemo ako Genadij Zjuganov i njegovi ruski komunistički drugovi skupe tri miliona evra za doterivanje Pionirskog parka – uz zahtev da tu osvane spomenik Josifu Visarionoviču?

Šta ćemo ako Iranci ponude donaciju za velelepnu obnovu Narodnog muzeja – pod uslovom da se na ulazu postavi bista ajatolaha Homeinija?

Kako odbiti bez valjanog argumenta, kada je jedna velika moralna breša probijena?

Ili ponovo prihvatiti, pravdajući to ne samo ispražnjenim džepovima države, već i lunarnim pričama o uspostavljenim prijateljstvima. Poput neubedljivog Tadićevog scenarija o Hazarima koji spajaju spomenik Alijevu i spomenik Miloradu Paviću u blizini.

Da sve bude još gore, prihvatili smo – valjda reciprociteta radi – da se u Bakuu podigne spomenik Nikoli Tesli. Tesla u istoj ravni sa Alijevim!

Sve me podsetilo na nedavni skandal posle koga je direktor slavne Londonske škole za ekonomiju morao da podnese ostavku. Ispostavilo se da je univerzitet primio donaciju u kešu od 300.000 funti preko sina Muamera el Gadafija, Saifa al Islama, koji je studirao na LSE i rukovodio jednom „dobrotvornom“ fondacijom.

„To je prljav novac. Vratite ga“, izjavila je predsednica Unije studenata. Odmah je formirana nezavisna komisija kojom je predsedavao lord Vulf.

Donacija je preusmerena na istraživačke programe i na stipendije studentima sa severa Afrike. Preispitaće se „akademska autentičnost“ Saifove doktorske teze.

Londonska škola saopštila je javno da žali zbog štete koju je „vezivanje za Gadafijevo ime“ nanelo njenoj reputaciji. Postoji epilog. Ovde ga nema.
http://www.blogger.com/img/blank.gif
Niko nije razmišljao kada se dogovarao oko spomenika Alijevu. Ili je, još gore, sve znao, ali je smatrao da su dva miliona evra vrednija od reputacije.

Što znači da ćemo zadugo šetati pored Hajdara Alijeva. Jedina je možda sreća što većina i neće znati o kome je reč.


Tekst u Politici