четвртак, 27. децембар 2012.

Zašto nisam postala "zvezda"?

(Nataša Ilić, "Sultanijina pisanija", http://rokselana.blogspot.com/, utorak, 25. decembar 2012.)





Pitam se to odavno. Zašto nisam posle 12 godina novinarskog iskustva na nekoj poziciji? Zašto se danas borim za egzistenciju trpeći kojekakve pilićare, koji veze sa poslom nemaju, a pogotovu ne sa novnarstvom? Zašto ne postadoh neka spisateljica i kolumnistkinja, koju bi zvali na raznorazna glupa dešavanja (pa onda to novinarčići sa rubrika „sinoć u gradu“ prenosili uredno kopipejstujući  izveštaje „veselih“  PR-ki) koja se priređuju za novinarsku bagru? One događaje koji svi danas popularno nazivaju „ivent“, gde se svi nešto ljube i smeškaju, prave se da su mnogo važni... E tamo! 


Pitam se. Zašto nemam neku kolumnu u onim novinama koje koštaju 15 il' 20 dindži i koja u nadnaslovu, naslovu i podnaslovu obavezno sadrži reč „seks“ (kurac, pička, govno, sisa)? Zašto ne napisah neku knjigu koja takođe sadrži reč ili više reči na temu seksa? Ili još grđe, nešto u fazonu „Moja tajna“. Eto, ne napisah. Nisam bila spremna. Da pojedem govno i zažmurim. Nisam davala na važnosti kojekakvim balkanskim pevaljkama koje pune stadione kao što je moja baba punila tegle džemom. Nisam obraćala pažnju na rijaliti programe gde jedni od nikogovića postaju „slavni“, a drugi, šatro, slavni postaju budale. Nisam htela da gledam u međunožje neke tamo „starlete“. I prizanjem da sam verovatno jedini novinar koje je radio na rubrici ogavnog naziva džet set, a da nije pogledao Severinin pornić.
Eto sad bi moji bivši urednici rekli „čega se pametan stidi, time se budala ponosi“. E ja se ponosim time. A stidim se onoga što su onomad od mog teksta o Sulejmanu Veličanstvenom uradili urednici, napravivši od njega priču za tabloid, da bi Srblji sa internet konekcijom lakše mogli da shvate da je Sulejman ovde po Srbiji pustošio uzduž i popreko. E pa žao mi je, al' nikako nisam mogla da najvećeg osvajača 16. veka nazovem ratnim zločincem, sve da mu tu titulu turim u naslov!  
Verovatno sam budala. Ali, ponosim se još nečim. Ponosna sam što mi je ime ostalo u jednoj knjizi. I što sam pomogla da se obnovi jedini spomenik turske istorije 16. veka u Beogradu – Mehmed pašina česma na Kalemegdanu. A sad bi neko rekao, pa šta se žališ onda, sama si izabrala put. Sama pala, sama se ubila. Ovim izražavam svoj bunt. Ne žalim što sam izabrala teži put. Iako, priznajem, težak je život bez dinara u džepu…
Fotografije sa novinarskih zadataka - Zlatibor (foto: Ivan Strahinić) - ulica Dimitrija Tucovića u Beogradu (foto: Nemanja Jovanović) - Rovinj (foto: Boris Đurić)

Nije mnogo za hvalu, znam. Ali ponosim se i time što sam neke sadašnje „novinarske zvezde“ učila da pišu. I eno ih. Oni nisu prezali od reči „seks“ ili „nasilje“. Sve za slavu. Sve, samo da se izvuku iz one kaljuge odakle su potekli. Pa dobro, i kaljuga je za ljude. I iz nje se treba izvući. Ali ne po cenu kaljuge na obrazu.
Zato ja danas nemam posla. Jer ne želim da mi se uz ime vezuje i reč „seks“. Neću da pričaju da sam se zarad uspeha i uredničke pozicije zveketala sa zadriglim, narandžastim, matorim, bezzubim urednikom, direktorom... Nisam. Nisam imala zaleđinu. Nikad. Nisam bila član stranke, jer ne verujem nikome, pogotovu ne političarima. Nisam se šlihtala debelim urednicama. Pijanim urednicima. Mršavim urednicama. Ludim urednicima. Isfrustriranim urednicama. Nisam im govorila da su smršale, kad nisu. Nisam im govorila da su lepe, kad nisu. Nisam se smejala njihovim „forama“.  Nisu me „šarmirali“ i vodili na piće redakcijski „jebači“. Nisam ispijala kafe sa koleginicama koje na – 10 nose minić bez čarapa. A urednicima nisam govorila da ih volim. Eto... Zato danas sedim i posmatram vesti sa strane. Čitam tekstove svojih kolega koji jednog sagovornika u tekstu nemaju. Internet im je izvor informacija. 


Fotografije sa novinarskih zadataka - Bansko, Bugarska (foto: Željko Sinobad) - Aleksandrovac, vinogradi (foto: Luka Vuletić) - Opatija - Bački Petrovac, etno kuća (foto: Marko Todorović) - Leušići, etno selo (foto: Igor Pavićević) - Košutnjak, kuća "Velikog brata" (foto: Milutin Labudović)

Moderni urednici to dozvoljavaju. Danas je svima njima, novinarima nezamislivo da izađu iz redakcijskog ćumeza, odu u Slance, u Ovču, vide Dunav i Savu, spuste se u lagum, prošetaju Srbijom...Takvim urednicima su nezanimljive priče o obdaništu gde deca ostaju celu nedelju, priče o prosjacima, o najstarijim kućama u Beogradu... Nezanimljivo sve što šalje neku informaciju, a ne tiče se nečijeg međunožja, prevare, razvoda, leve sise... 
Da, možda sve to govori više o nama. Narodu, u globalu. Ali ne mogu da za sve krivim narod. Narod čita, gleda, sluša ono što mu se nudi. Ako mu se nude gole pevaljke na naslovnicama – pa logično da će kupiti takve novine (a kao za inat, baš te novine koštaju 15 il' 20 dindži!)! A novinari će reći – pa narod to traži! I tako smo, eto, mi danas u vrzinom kolu.  Nisam ja kriva što bih da svojim tekstovima obrazujem i informišem narod. Šta ću, narod to neće. Zato danas nemam posla. I nisam zvezda u svom poslu. Jer imam sebe. I imam Unu. I priznajem, sutra bi me bilo sramota da mi Una kaže „Jao mama, pa ti si ona Seksi Nata što je imala svoju kolumnu, i emisiju, i ko zna šta“.  Evo sad me je sramota, dok ovo pišem!
Nije ovde reč o moralu. Pričam o posrnulom novinarstvu, kulturi, poštovanju, obrazovanju. Najzad, svi znamo da svi se jebu negde, nekad, sa nekim. I svi imamo trenutke kada ne nosimo gaće. Ali ZAŠTO to treba da je udarna vest? I zašto se medijski prostor poklanja devojkama/mladićima čiji je osnovni cilj da se nađu u medijima, a sem dobrog izgleda nemaju ništa, ne bave se ničim, nemaju zanimanje? Jer narod to traži? Stvarno? Evo i ja sam deo tog naroda, pa bih htela jedan normalan portal ili dnevne novine u kojima mogu da pročitam nešto iz kulture, nešto iz društva, sveta... Politika se podrazumeva. 
Ali neću da su mi sve vesti SKANDALOZNE, ŠOKANTNE, EKSKLUZIVNE! Neću da je udarna vest neka Stanija sa levim guzom ili Severina da je rodila sina posle pet dana porađanja. Najzad, gde je obrazovni program? I školski program? Sve su nam novine žute, svi portali fluorescentni. I da, ne želim da tako nešto ne postoji. Mora da postoji. Međutim, ovde je svaki medij koji se pojavi tabloidan. 
Da, sve ima svoju cenu. Ja nisam spremna da platim i da postanem Seksi Nale koja piše baljezgrarije. I koja se prepucava sa estradnim sojkama. Nisam spremna. Zato i nisam zvezda, niti na funkciji. Čekam bolja vremena. Plašim se da ipak čekam Godoa.     

недеља, 28. октобар 2012.

VUČIĆEV PLAN ZA NOVE IZBORE

(Predrag Popović, "http://predragpopovic.wordpress.com", subota, 27.oktobar 2012.)




Dolaskom na vlast i preuzimanjem kontrole nad svim špijunskim službama Aleksandar Vučić je ispunio sve svoje ambicije.

Tako misle površni posmatrači i naivni optimisti. Vučićev plan je mnogo kompleksniji, mudriji i opasniji.

Redosled poteza: 1. Obariti Vladu na temi borbe protiv korupcije; 2. Vanredne izbore održati pre nego što se konsoliduje Demokratska stranka; 3. Osvojiti minimum 35 odsto glasova; 4. Formirati vlast, verovatno, s aktuelnim koalicionim partnerima, ali po uslovima koje će diktirati predsednik SNS-a; i poslednje, ali ne manje važno, 5. Kampanju i postizborne kalkulacije iskorititi za čišćenje SNS-a od kadrova Tomislava Nikolića.

1. Status „srpskog Eliota Nesa“ predstavlja samo sredstvo za ostvarenje konačnog cilja: opstanka na vlasti sledećih desetak godina. Kao vrhunski populista, spreman da u vlastitom interesu, bez imalo moralnih dilema, zloupotrebi tuđu nesreću, Vučić je svu energiju uložio u stvaranje predstave o sebi kao beskompromisnom borcu protiv korupcije i kriminala.  Maksimalno je eksploatisao afere oko „Agrobanke“ i Olivera Dulića, najavljivao nove istrage i hapšenja, i to ne samo bivših vladara, nego i pojedinaca iz vlasti u kojoj i sam participira, pa i svojih „bliskih prijatelja“. U pravedničkom nadahnuću, po svom starom receptu, degutatnom patetikom poredio se i sa Zoranom Đinđićem, naglašavajući da je spreman i na ličnu žrtvu, ali da ga ni najopasnije pretnje neće pokolebati u borbi protiv zlikovaca koji su ojadili građane Srbije.

U šiframa, bez pominjanja imena Milutina Mrkonjića, najavio je njegovo hapšenje i ozbiljno uzdrmao kavez Ivice Dačića. Iako nervozan, premijer nije upao u zamku. Znao je da bi raspad vladajuće koalicije u ovom trenutku najviše odgovarao upravo Vučiću. Zato je drugarski, tek usput, podsetio svog prvog pomoćnika da osim onog kofera s evrima ima i celu biblioteku dokaza o spornom poslovanju većine funkcionera i sponzora SNS-a i lično Vučića. Konačni obračun je, tako, odložen na neko vreme.

Vučiću se isplatilo pipanje Dačićevog pulsa. Sada zna da u svakom trenutku može da obori Vladu. Dovoljno je samo da održi konferenciju za novinare i kaže kako ga koalicioni partneri, štiteći svoje kadrove, sprečavaju u borbi protiv kriminala i eto novih izbora. Kampanju koja će uslediti, Vučić će kreirati s jednom jedinom porukom biračima: „Pokrenuo sam rat protiv lopova koji su vas opljačkali, ali sabotirali su me jer nisam imao dovoljno vlasti. Sada mi dajte svu vlast kako bih mogao da očistim Srbiju.“
Od takve manipulacije odbrane nema.

2. Dok u miru i tišini ševeningenske ćelije posmatra svog zabludelog sina, Vojislav Šešelj, sigurno, negde u dubini duše oseća ponos. Kako i ne bi, stvorio je manipulanta koji je, posle svih mutacija, okupirao kompletnu srpsku političku scenu. U nasleđe, Šešelj je Vučiću ostavio i drevnu pouku: Magare se jebe dok su mu noge u blatu.

U blatu je, a tu će dugo i ostati, Demokratska stranka.

Kao što je nadšešeljio Šešelja, Vučić je i nadđilasio Đilasa. Osam godina, otkako su se upoznali, Vučić je u partnerstvo s Đilasom uložio sve što je mogao: neograničeno divljenje i bespogovornu poslušnost. Posle majskih izbora odnos snaga se promenio. Vučić je postao najveći dobitnik, Đilas najveći gubitnik. (Šešelj i Tadić su, takođe, doživeli fijasko, ali oni ionako nisu imali šanse za opstanak a kamoli uspeh.)

Danas su Đilasove noge u dubokom glibu, rok trajanja na mestu gradonačelnika Beograda mu zavisi od Vučićeve volje, a i kad svrgne Tadića s mesta partijskog predsednika, dobiće pocepanu, razjedinjenu i slabu Demokratsku stranku. Ne postoji ta menadžerska magija kojom će moći da animira funkcionere, članove i glasače DS-a, koji su naprednjačkim stampedom najureni iz državnih i lokalnih institucija. Isteranima na ulicu, s ugroženom egzistencijom, Đilas neće moći da objasni zašto je njegovom partneru Vučiću važno da smeni vlast DS-a u Kniću, Smederevskoj Palanci i Kosjeriću, ali ne i u Beogradu. U takvim okolnostima, ostaci Demokratske stranke ne mogu da računaju ni na to da ponove rezultat s prošlih izbora.

3. Ako izabere dobar tajming, odnosno ako za njega dobije dozvolu svojih mentora iz Vašingtona i Brisela, Vučić može da računa na ozbiljan izborni uspeh, možda čak na nivou koji je dostizao 2004. i 2008, predvodeći SRS, dakle ne ispod 35 odsto.

Tu Vučićevu nadu moglo bi da pokvari samo otvaranje pitanja srpskog priznanja kosovske nezavisnosti. Sa ili bez referenduma, priča o Kosovu bi nadjačala njegovu mantru o borbi protiv korupcije i kriminala, a porasle bi šanse nacionalističkih i patriotskih demagoga Ivice Dačića i Vojislava Koštunice. Da se to ne bi dogodilo, Vučić će morati da požuri i da inicira raspisivanje izbora pre nego što iz Evropske unije stigne i zvaničan ultimatum: ili priznanje Kosova ili ništa od ulaska u EU.

Kako bilo, posle sledećih izbora SNS će biti uverljivo najjača stranka u Srbiji, s mogućnošću da ona postavlja uslove i bira partnere.

4. U novoj vladi, Vučić će, verovatno, okupiti sadašnje partnere. Kad se promešaju karte, SPS će izgubiti na značaju, Dačić će morati da smanji apetite, a Dinkić je ionako uvek sklon saradnji sa svakim, samo da ostane u vlasti.

Od „velike koalicije“ nema ništa. Vučić i Đilas nisu naivni, ne pada im na pamet da se upuštaju u avanturu zajedničke vladavine jer bi time ostavili prostor za stvaranje neke nove, ozbiljnije opozicije. Njihovi lični interesi će, kao što su i danas, biti zaštićeni bez obzira ko je na vlasti, Vučić ili Đilas. Kao kečeri, igraće svoje uloge u političkom ringu, dobro pazeći da ne povrede jedan drugog.

Dobro za njih, katastrofalno za Srbiju.

5. Tek posle sledećih izbora Aleksandar Vučić će dobiti priliku da zaokruži svoju vlast i u Srpskoj naprednoj stranci.

Tomislav Nikolić i sada ima uticaj na SNS isto onoliko koliko je 2000. godine imao Milan Milutinović na SPS, a posle čistke koju će Vučić sprovesti, ostaće bez imalo uticaja na stranku koju je formirao.

Zaključak: Ako Vučićev plan uspe, Srbija neće.