четвртак, 28. новембар 2013.

O slučaju Ognjanović: Mora ovako, nema druge

 

(http://www.b92.net,

Otvoreno pismo Sanji Ilić, "novinarki“ "Kurira“

  
Sanja, draga,

Nemoj da ovo pismo shvataš suviše lično, jer si ti samo posledica tragedije koja je zadesila novinarstvo u Srbiji. Uzroci su mnogo dublji i plašim se da ih ne bi razumela. Želeo sam da ti pišem već posle tvog prvog „teksta“ o porodici Ognjanović i parama koje su ostale na njihovom računu posle Tijanine smrti. Međutim, to bi se verovatno svelo na lične uvrede, slične onima koje su čitaoci tvojih „novina“ u svojim komentarima upućivali na adresu porodice koja je izgubila dete pre samo nešto više od četiri meseca. Zato sam rešio da još malo pratim tvoj „istraživački“ rad, a da u isto vreme pokušam da saznam kako bi medij poput BBC-ja propratio tu priču. Na taj način, možda ćete ti i tvoje „kolege“ naučiti nešto.

Da odmah budem jasan. Ja sa ponosom ističem da sam po zanimanju novinar ( i to iz Srbije) iako se već desetak godina bavim menadžmentom u medijima, a poslednjih 6 brinem o aktivnostima i razvoju BBC-ja najpre u Evropi, a sada na Bliskom Istoku i Zapadnoj Aziji. O mom novinarskom radu možeš da se raspitaš kod (malo)starijih kolega iz drugih redakcija (jer ih u tvojoj nema), mada je većina njih odavno izgubila profesionalnu bitku zahvaljujući „novinarima“ poput tebe. Ali, nisi ti kriva. Oni su.

Takođe, imao sam tu nesreću da proživim ono što proživljava i porodica Ognjanović. Od smrti moje jednogodišnje ćerke prošlo je već 10 godina i vreme tu dokazuje svoju relativnost. Kada se iz čistog mira zaplačeš u sred Pakistana, ili u hotelu u Muskatu (Oman) shvatiš da neke stvari nikada nećeš preboleti ma gde bio i samo je pitanje kako i koliko dugo ćeš živeti sa njima. Svako od „Ognjanovića“ se nosi sa tim na svoj način. Ono što želim da kažem je da nije samo Tijana žrtva u ovoj tragediji. Ona je stavila veliku tačku na svoj mali život, ali njena porodica, rodbina i prijatelji će celog života nositi taj ožiljak na svojim srcima. Da li se razumemo? Nije baš toliko komplikovano.

Da se sad vratim na tvoju „priču“. Pitanje šta se desilo sa parama koje su prikupili gradjani Srbije i regiona u nadi da će pomoći Tijani je sasvim legitimno. U javnom interesu je da se to sazna i tu nema nikakvih dilema. Ja sam u proteklih nekoliko nedelja razgovarao sa par najuglednijih i najuticajnijih BBC urednika na tu temu, sve u želji da ti napišem šta bi BBC uradio u tvom slučaju, a ne šta ja mislim da bi uradio. Primećuješ razliku? Novinar traži relavntne i kompetentne sagovornike da bi pronašao odgovore na pitanja koja zanimaju njegovu publiku.

Pošli smo od pretpostavke da si dobila informaciju iz banke da su pare podignute i da sad treba videti šta raditi sa tim. Zadatak novinara je da, kada dobije informaciju, istu proveri, a ne samo da je prenese. To znaju čak i oni koji ne rade u BBC-ju. Ovdašnji urednici su mi rekli da bi uradili 3 stvari: 1) pronašli drugi izvor 2) tražili dokaz za te tvrdnje i 3) uverili se da u dolaženju do tog dokaza nije prekršen ni jedan zakon koji bi eventualno mogao čitavu priču da obori na sudu. U slučaju da bilo koja od ove tri stvari nije urađena informacija o povlačenju para sa računa ne bi mogla da bude objavljena.

Šta bi onda bio sledeći korak? Da li bi BBC kontaktirao roditelje koji su ostali bez deteta? Lagao bih kada bih rekao da me pozitivan odgovor na ovo pitanje nije iznenadio. Javni interes nema kalendar. Naravno, sačekali bi da prođe sahrana, dali malo vremena porodici da tuguje, ali procena je da je četiri meseca sasvim dovoljan period. Pogotovo u uslovima ako bi se pokazala tačnom tvrdnja da je novac povučen. Pokušali bi da izbegnu direktan kontakt sa roditeljima. Zvali bi njihove rodjake, advokate, ljude koji su bili oko njih tokom kampanje prikupljanja novca....ali, ako bi bili sigurni da je novac podignut, potpuno je izvesno da bi kontaktirali i roditelje direktno.

Sve ovo se radi pre nego što je i jedno slovo objavljeno ili izgovoreno. Pokušali bi potom da pronadju neku organizaciju koja se bavi sličnim problemima (lečenjem dece u inostranstvu), razgovarali bi sa roditeljima koji imaju sličan problem (bolesno dete), ali ne sa ciljem da se od Ognjanovića uzmu pare, već da bi se pronašlo sistemsko rešenje koje ne bi bilo bazirano na medisjkim kampanjama i SMS porukama.
Ukoliko bi na kraju odlučili da objave ovu priču, sve to bi prvo moralo da prođe kroz ruke advokata, a saglasnost bi se tražila od samog uređivačkog vrha.

I ovde se slažu da je u pitanju veoma komplikovan slučaj koji sa sobom nosi mnogo moralnih, etičkih, legalnih i profesionalnih dilema. Ali, novinari i služe za to da se sa svime time izbore i da u interesu javnosti prezentiraju činjenice. Ma kakve i ma koliko bolne one bile.

Sanja, draga,.... šta si od svega ovoga ti uradila? Prateći tvoj slučaj video sam među komentarima na FB da se čak i tvoj muž gadi smeća od „novina“ u kojima „radiš“. Istina, kaže da si u pravu i da tu „ima nečega“, ali ja to ne mogu da tumačim drugačije osim podrške nekome sa kim živiš.

Ono što si ti uradila, čak i da su ti namere bile najbolje, je sledeće: 1) Stavila si porodicu Ognjanović na stub srama i izložila ih najgrubljim pretnjama i uvredama, 2) Povredilila si sve koji su želeli da zadrže Tijanu u najboljoj mogućoj uspomeni i 3) Prekinula si i obesmislila svaku buduću akciju prikupljanja novca za neko bolesno dete. I sve to na osnovu, kako sada stvari stoje, potpuno POGREŠNE informacije.

Žao mi je što UNS i NUNS (čiji sam jedan od osnivača) nisu našli za shodno da povodom ovog slučaja organizuju razgovor sa urednicima medija i povedu raspravu o svim etičkim, moralnim i profesionalnim aspektima ove priče. Medjutim, kako su „novinari“ u tim „medijima“ poput tvog, novinari baš koliko su i „glumci“ u porno filmovima- glumci, onda profesionalna udruženja (ma koliko loša bila) nemaju sa kim da razgovaraju. Ja ipak radije kažem da su „Kurir“ i ostali- novine, baš koliko su Dafiment i Jugoskandik bili banke. Tako su se zvali, a radili su jedan sasvim drugi posao koji se pre ili kasnije svede na kriminal. Takvo je i ovo tvoje „novinarstvo“.

Sanja.....tvoje će ime ostati u potpisu možda najnemoralnije i najprljavije kampanje koja je vođena u tvojim „novinama“. To su, izgleda, u nekom trenutku shvatili i tvoji „urednici“, pa su krenuli da sve to potpisuju sa „Redakcija „Kurira““. U nadi da će svako od vas moći da mirno spava, (ne) svesni gluposti koju ste napravili. Ili, možda i dalje tvrdite da „ima tu nečega“?

Nadam da znaš još nešto da radiš u životu, jer ti novinar nikada nećeš biti. Možda bi i mogla, ali sada je već suviše kasno za to.

Ali, pre nego što , pre ili kasnije, odeš iz tog smeća od „novina“, probaj da preko cele naslovne strane objaviš samo dve reči: OGNJANOVIĆI- IZVINITE. Velikim slovima, što većim.

Možda ti oproste, ali te sigurno neće zaboraviti. Ni oni, ni ja, čije si ožiljke na srcu svojim pisanjem otvorila. Nikome ne treba želeti da ga nešto zadesi da bi mogao to da razume. Ne želim ni tebi.

Možda nećeš biti novinar, ali ćeš sa „OGNJANOVIĆI- IZVINITE“ pokazati da u tebi ima bar nešto malo ljudskog.

U nadi da ću i to dočekati...

Srdačno
Dušan

четвртак, 14. новембар 2013.

VODIČ ZA GLEDANJE SERIJE „RAVNA GORA“


(Pero Simić, "Nedeljnik", "http://www.nedeljnik.co.rs/vodic_za_gledanje_serije_ravna_gora.html", sreda, 13..novembar 2013.)


           

RTS je još pre snimanja, a kamoli prikazivanja serije "Ravna gora", bila osumnjičena za reviziju istorije o Drugom svetskom ratu. Tijanić je odgovarao da prvi deo Bajićeve serije od deset epizoda neće ni dobaciti do kraja 1941. i deobe srpskih gerilaca na "četnike" i "partizane", ali oni koji se bave potkivanjem paučine prečuli su ovu elementarnu informaciju. I nastavili a priori da osuđuju ono što nisu videli. Tako su, na trenutak, oživljene neke izbledele slike "vunenih vremena", u kojima se često dešavalo da neki od dežurnih prodavaca magle, javno prizna da neku knjigu nije ni pročitao, niti pozorišnu predstavu ili film gledali, ali da tačno zna šta sve u tim nepročitanim knjigama piše, a šta se sve u neodgledanim filmovima i predstavama kaže.

Tome se, možda, nije čuditi, jer neki Srbi su neznanje već odavno uzdigli na nivo vrline: "Da ti ja nešto kažem!"

Zato mi se ideja glavnog urednika Nedeljnika da napišem tekst o tome šta bi gledaoci "Ravne gore" trebalo sve da znaju da bi bolje razumeli vreme o kome ona govori, činila pomalo neobičnom. Šta ako time povredimo osećanja bezgrešnosti onih koji i dalje misle da je postojanija istina koja se propisuje, a ne koja se istražuje i utvrđuje?

Lalić je mislio drugačije, a ja sam se dao ubediti, pa ćemo ravnopravno deliti i pokude i eventualne pohvale za nepoznate i manje poznate činjenice koje slede:

1. U istom horoskopskom znaku kao i Dragoljub Mihailović, rođeni su Salvador Dali, Petar Iljič Čajkovski, Sigmund Frojd, Vilijam Šekspir, Karl Marks, Hari Truman, Vladimir Iljič Lenjin, Ivo Andrić, Marija Terezija, Adolf Hitler, prorok Muhamed. I Mihailovićeva zla kob Josip Broz Tito.

2. Istog dana kad je Mihailović rođen, tek krunisanom srpskom kralju Aleksandru Prvom Obrenoviću su iz svih delova kraljevine stizale čestitke za preuzimanje vlasti u državi. Jedni su poželeli da Srbi s novim kraljem "pokaju Kosovo i ujedine celo Srpstvo", drugi da novi suveren "pogaženi Ustav i zakone iz prašine dignu", treći su „milom Gospodaru" klicali „da dugo godina srećno poživi na sreću srpskog naroda, a na diku i ponos milih Ti Roditelja".

3. Mihailović je rano postao siroče. Bez oca je ostao s navršene dve godine, bez majke kad mu je bilo sedam godina. Jedan od stričeva, koji su preuzeli brigu o Dragoljubu i njegovim dvema sestrama, umro je kad je Dragoljub navršio deset godina, sestra Milica kad je napunio 12.

4. U osnovnoj školi imao je sve petice izuzev pevanja i gimnastike, iz kojih je je bio "vrlo dobar".

5. Nekoliko dana pre nego što će mali Dragoljub završiti treći razred osnovne škole, u Beogradu se desio nečuveni zločin. Srpski zaverenici ispalili su trideset metaka u kralja Aleksandra Prvog Obrenovića, a u kraljicu Dragu Mašin, koja je izmrcvarena i iskasapljena još i sabljama - 18. Velika Britanija i Holandija su prekinule diplomatske odnose sa Srbijom, a neki zapadni listovi su pisali: "Evropa se mnogo varala kad je držala da je Srbija odmakla u civilizaciji od Turaka i Arnauta."

6. Draža Mihailović je 1910. s vrlo dobrim uspehom, primernim vladanjem i pohvalnom vrednoćom završio Treću mušku gimnaziju na Vračaru, u kojoj mu je jedan od školskih drugova bio budući srpski knez Pavle Karađorđević.

7. Mihailović se sa svojim fatumom Josipom Brozom prvi put, na puškomet, sreo početkom avgusta 1914. u Cerskoj bici. U tom Velikom ratu Draža je kao komandir čete Drinske divizije bio uspešniji od Josipa Broza, komandira izviđačke čete 25. Domobranske divizije - 42. Vražje divizije austrougarske Kaznene ekspedicije na Srbiju. Sa svojim ratnim drugovima, dva puta ga je naterao na odstupanje preko Drine, a zaslužio je i više odlikovanje od Broza. Draža je dobio zlatnu medalju za hrabrost za „umešno rukovanje četom" i zasluge u odbrani srpskih položaja i zauzimanje Valjeva, a Broz srebrnu medalju za hrabrost za izviđanje srpskih položaja i nanošenje teških gubitaka srpskoj vojsci i civilnom stanovništvu zapadne Srbije.

8. U jesen 1919, posle sedmogodišnjeg ratovanja i dva visoka odlikovanja, poručnik Mihailović je postao vodnik Kraljeve garde, u kojoj se zadržao samo četiri meseca. Zbog solidarisanja s jednim svojim klasnim drugom, koji je u kafani Sloboda u Masarikovoj ulici u centru Beograda na dočeku nove 1920. godine nazdravljao Maksimu Gorkom, ruskom filozofu Plehanovu i Lenjinovim boljševicima, kažnjen je s 15 dana zatvora i prekomandovan u Skoplje.

9. U jesen 1939. pukovnik Mihailović je zaglavio mesec dana zatvora zbog kritike zastarele strategije odbrane Jugoslavije, oštre kritike jugoslovenskog režima i ukazivanja na „sve jači uticaj Berlina i Rima na Hrvate i Slovence" i na „petokolonašku aktivnost folksdojčera u Sloveniji i ustaša u Hrvatskoj". Među otežavajuće okolnosti uzeto mu je i to što je u svom elaboratu o stanju u jugoslovenskoj armiji već tada napisao da „ovako formirana vojska ide u propast i rasulo" i da se „iz vojske moraju izbaciti austrijski oficiri" hrvatske i slovenačke nacionalnosti koji su posle poraza Austrougarske primljeni u jugoslovensku vojsku.

10. Prvog oktobra 1940. pukovnik Mihailović je ponovo osuđen na mesec dana zatvora, ovog puta zbog toga što je na prijemu u britanskom poslanstvu u Beogradu održao "harangerski govor protiv (nacističke) Nemačke". Uprava Udruženja jugoslovenskih podoficira tražila je da se Mihailoviću zbog ovog ispada oduzme čin i da se najuri iz vojske, a nemački poslanik u Beogradu Viktor fon Heren lično je uputio protest ministru spoljnih poslova Kraljevine Jugoslavije Aleksandru Cincar Markoviću. Odluka o izricanju zatvorske kazne od 30 dana doneta je da bi se Nemcima stavilo do znaja da Mihailovićeva kritika izgovorena na njihov račun „ne izražava mišljenja zvaničnih jugoslovenskih krugova".

11. Nekoliko dana kasnije, Tita je sovjetski obaveštajac Josip Kopinič u selu Dubravi kod Zagreba, na takozvanoj Petoj zemaljskoj konferenciji Komunističke partije Jugoslavije, proglasio za novog sekretara Centralnog komiteta KPJ. Na ovom skupu raspravljalo se i o tome šta će komunisti činiti ako Hitler i Musolini napadnu Jugoslaviju. Odgovorila je Titova desna ruka, Edvard Kardelj: „Mi ćemo gledati da prvo oborimo jugoslovensku vladu i onda možemo braniti zemlju." Jedan delegat je pitao: „Da li odmah oboriti vladu, šta ako to neprijatelj iskoristi da zauzme zemlju?" Tito i Kardelj imali su spreman odgovor i na ovu dilemu: „Ne treba se upuštati u ako i ili, već stvar postaviti principijelno. Bude li borba za odbranu Jugoslavije napredna - što ćemo oceniti - borićemo se i tući buržoaziju zato što se ne bori dovoljno dosledno!" Ukratko, Jugoslaviji nije bilo spasa.

12. Četiri meseca kasnije, vrh KPJ je komunistima-vojnicima Jugoslovenske vojske naložio da se u svojim vojnim jedinicama „bore za politička prava i slobode" i da od svojih komandi zahtevaju da ih, bez obzira na ugroženu bezbednost zemlje, puštaju na „redovna odsustva, naročito za vrijeme neodložnih poljoprivrednih radova". Tito i njegovi saradnici tada su od partijskih organizacija i rukovodstava tražili da u Jugoslovenskoj vojsci „za najkraće vrijeme uspostave svoje partijske jedinice", koje će „upotrebiti za svoje (partijske) vojne ciljeve".

13. Englezi su tada već uveliko krčmili oko 100.000 funti sterlinga da bi 27. marta 1941. organizovali puč u Beogradu i Jugoslaviju gurnuli u rat s Nemcima. Od septembra 1940. Zemljoradnička partija Milana Gavrilovića, koja je učestvovala u organizaciji puča, mesečno je, prema britanskim izvorima, „iz engleskog budžeta dobijala 4.000 britanskih funti".

14. Od 27. marta do 6. aprila 1941. glavni zadatak pučističke vlade generala Dušana Simovića bio je da Nemce uveri u lojalnost sporazuma između Jugoslavije, Nemačke i Italije od 25. marta 1941, zbog čega su pučisti i smenili vladu Dragiše Cvetkovića i Vladimira Mačeka, i praktično objavili rat Nemačkoj!

15. Kad je 20. aprila 1941. saznao za kapitulaciju Jugoslavije, pukovnik Mihailović je svojim simpatizerima na planini Ozren kod Doboja rekao: „Ja tu kapitulaciju ne priznajem. Živ se Nemcima neću predati. Nemačka mora da izgubi ovaj rat. Ovakva heterogena vojska kakva je bila naša, nije bila sposobna ni za kakvu borbu. O tome sam ja pisao, ali... Ovo nije bio rat, ovo je bila zabuna. Mi ćemo se organizovati i povesti gerilsku borbu protiv okupatora, prema svojim mogućnostima."

16. Nepunih mesec dana kasnije, od 14. do 16. maja, posle trodnevnog savetovanja u kući vojvode Živojina Mišića, pukovnik Mihailović je formulisao ratni cilj vojske koju je počeo da stvara: „Vojska pod mojom komandom bori se protiv duha prošlosti i za slobodnu, demokratsku i potpuno preporođenu Jugoslaviju... Po svojoj prirodi ispunjen sam odvratnošću prema svakoj vrsti diktature."

Onima koji bi antifašizam u Srbiji i dalje da redukuju na jednu partiju, jednu ideologiju i jednog čoveka, autor ovog teksta toplo preporučuje da pročitaju izveštaj 25. Titove elitne divizije, koja je krajem septembra 1944. kod Đerdapa sačekala ulazak sovjetskih trupa u Srbiju, da iz Srbije isteraju Nemce i da u nju uvedu staljinističku diktaturu. U tom izveštaju, pisanom 15. oktobra 1944, piše da je tek svaki 18. borac ove divizije bio član KPJ, da je tek svaki osmi član Štaba divizije bio pripadnik KPJ, a da su "preko 80 odsto divizije" činili obični srpski seljaci.

Svođenje srpskog antifašizma na jednu partiju, jednu ideologiju i jednu ličnost predstavljao je jedan od najpogubnijih udaraca u temelje moderne Srbije.

уторак, 09. јул 2013.

Jer, vi ste profesori!

(Rajna Dragićević, profesorka Filološkog fakulteta u Beogradu, u govoru svojim studentima za apsolventsko veče)



Dragi moji studenti, poštovane kolege, budući profesori,
 
Na dan kada smo proslavljali vaše apsolventsko veče, odložen je maturski ispit malih maturanata jer su se testovi koje je trebalo da popunjavaju pojavili u javnosti. Ovaj događaj samo je jedna od brojnih manifestacija urušenosti našeg prosvetnog sistema, kao i društvenog sistema u svim oblastima.
 
Dolazeći na vaše veče i gledajući vas onako doterane, nasmejane, mlade i pune pozitivne energije, razmišljala sam o tome hoćete li uspeti da zadržite taj optimizam i kada diplomirate i kada se suočite s niskim platama, nedovoljnim uvažavanjem profesorske profesije, prilično nezainteresovanim učenicima, roditeljima koji su uvek na strani svoje dece (čak i ako je to na njihovu štetu), različitim pritiscima i omalovažavanjem.


Mnogo toga oko vas ubijaće vam motivaciju. Ipak, ako mene pitate, na listi vrhunskih zanimanja nalaze se sledeća: profesor, lekar, advokat, sudija, inženjeri, još jednom, profesor. Ako pitate sve roditelje ovog sveta čime bi želeli da se njihova deca bave, odgovoriće vam na isti način.
 
Raznorazni nepismeni i polupismeni ljudi danas sebe olako mogu nazvati nekakvim pi-arovima ili menadžerima, neobrazovane voditeljke sebe zovu novinarkama, a folk-pevačice umetnicama, da i ne govorim o art direktorima, biznis konsultantima, bek-ofis administratorima, velnes konsultantima, ivent koordinatorima, kopi-print operaterima, marketing konsultantima, ofis-asistentima, portfolio-menadžerima, produkt dizajnerima.
 
Iza zvučnih naziva zanimanja najčešće se kriju foliranti koji misle da se ugled može steći preko noći, kriju se oni koji nisu imali izdržaj da završe fakultet koji su započeli, oni koji menjaju zanimanja i profesije kao prljave čarape. Nemojte zaboraviti da se profesorom, lekarom ili sudijom niko ne može samoprozvati.
 
Ponosite se svojim zanimanjem koje se može steći samo upornim, vrednim radom, odricanjem, nespavanjem i višegodišnjim samosavladavanjem i samoodricanjem. Ne dozvolite da vam bahati, hvalisavi i samouvereni vlasnici raznoraznih restorana, firmi, privatnih aviona, luksuznih stanova drže lekcije o uspehu, jer VI STE PROFESORI, a oni su samo vlasnici kvadratnih metara!
 
Pokušavaju da omalovaže profesorsko zanimanje. Imajte na umu to da ste vi čuvari dostojanstva svoje profesije. Zvanje profesora stiče se sa puno truda, ali još više muke treba uložiti u znanje kako nositi tu važnu titulu. Vodite računa o načinu na koji se ponašate i kada niste u školi,razmišljajte o svom odevanju, stavu, odnosu prema kolegama, prema učenicima i njihovim roditeljima.
 
Ako sebe srozate u sopstvenim očima, onda će vas i okolina gledati sa omalovažavanjem. Budite ponosni, samouvereni, budite spremni da učite i da se doživotno usavršavate, jer VI STE PROFESORI!
 
Volite svoje učenike. Upoznajte ih sa onim plemenitim što nose u sebi, a čega često nisu svesni. Izvucite ono najbolje iz njih. Podignite im ugled u njihovim sopstvenim očima. Nipošto im ne poklanjajte ocene, ali im stalno omogućavajte da poprave ocene koje imaju. Prepoznajte i poštujte njihov trud. Pokažite im da mogu biti uspešni ako rade. Ne ubijajte im volju.
 
Profesorski autoritet ne stiče se preteranom strogošću i samovoljom, već pravednošću i nedvosmislenim dogovorom kojeg obe strane treba da se pridržavaju. Hvalite najbolje jer ćete time inspirisati i ostale da se potrude i ponekad budu najbolji. Pružajte šansu mnogima da ponekad budu najbolji.
 
Nemojte biti drugari sa svojim učenicima i pokušavati da im se na taj način približite. Vi treba da postavljate pravila u svojoj učionici, da određujete granice, da držite konce u svojim rukama, jer oni su učenici, a VI STE PROFESORI!
 
Ne zaboravite da ćete predavati glavni predmet, prvi u rubrici u dnevniku, i da ćete sa svojim učenicima provoditi više vremena od svih ostalih profesora. Vaš uticaj na učenike biće najvažniji. Budite svesni te odgovornosti. Kao profesori srpskog jezika, vi ste čuvari našeg jezika i kulture.
 
Učite učenike da vole svoju zemlju. Često se može čuti kako profesori svojim najboljim učenicima savetuju da što pre odu odavde. Počelo je da se podrazumeva da je najbolji uspeh u školi sigurna propusnica za odlazak iz Srbije. Hajde da preokrenemo perspektivu! Ukažite najboljim učenicima na to da treba da ostanu u Srbiji jer će joj, kao najbolji, pomoći da se oporavi i postane bolje mesto za život. Ne dozvolite im da odu i da prepuste zemlju svakojakom ološu!
 
Zacrtajte im kao životni zadatak da se bore protiv živog blata u koje tonemo. Usadite im osećaj za društvenu odgovornost i objasnite im da ovu zemlju niko ne može očistiti osim njih. Ako se potrudite, videćete da će vas đaci poslušati, jer VI STE PROFESORI!
 
Budite uvereni da seme svih ekonomskih, političkih, kulturnih, moralnih reformi u ovoj zemlji može da proklija samo u porodici, ali i u vašoj učionici, i to upravo na časovima srpskog jezika i književnosti! Zato se trudite da budete uzor svojim učenicima.
 
Krenite u rat protiv svih starleta, sponzoruša, pevačica, manekenki, tajkuna, biznismena i pobedite ih. Vi im morate postati orijentaciona tačka, svetionik u životu! Za taj rat imate 45 minuta dnevno skoro svakog radnog dana, a to nije malo. Pobedićete tako što ćete dati sve od sebe da saržaje koje treba da predstavite svojim učenicima učinite zanimljivim, uzbudljivim, svežim. Uspećete u tome samo ako mnogo znate, ako volite ono što radite i ako ste posvećeni.
 
Učenici to mogu da prepoznaju, i to nepogrešivo. Ne obazirite se na činjenicu da se neke vaše kolege ne pripremaju za časove, da mnogi ništa ne rade, a primaju platu, ne obazirite se na trulež oko sebe i ne predajte mu se! Neka vaš čas bude oaza znanja u sveopštoj pustinji, svetla tačka u mraku, zrno smisla u besmislu.
 
Vi imate misiju: ako uspete da povratite autoritet škole i znanja (a to se ne može postići nijednim zakonom, već entuzijazmom profesora), padaće kao domine sve prepreke ka boljem životu u Srbiji. Od časa srpskog do ekonomskih reformi! Od časa srpskog do borbe protiv korupcije! Od časa srpskog do kosmosa!
 
Vaša moć je ogromna i vaš zadatak je od strateškog značaja. U tome je razlika između vas i raznoraznih menadžera, konsultanata, koordinatora, administratora, operatera, bogatih vlasnika lokala i ostalih eksperata za prodavanje magle. U njihovim rukama su projekti, lokali, avioni i kamioni, a u vašim rukama je budućnost ove zemlje. Nikada nemojte zaboraviti: VI STE PROFESORI!