четвртак, 14. новембар 2013.

VODIČ ZA GLEDANJE SERIJE „RAVNA GORA“


(Pero Simić, "Nedeljnik", "http://www.nedeljnik.co.rs/vodic_za_gledanje_serije_ravna_gora.html", sreda, 13..novembar 2013.)


           

RTS je još pre snimanja, a kamoli prikazivanja serije "Ravna gora", bila osumnjičena za reviziju istorije o Drugom svetskom ratu. Tijanić je odgovarao da prvi deo Bajićeve serije od deset epizoda neće ni dobaciti do kraja 1941. i deobe srpskih gerilaca na "četnike" i "partizane", ali oni koji se bave potkivanjem paučine prečuli su ovu elementarnu informaciju. I nastavili a priori da osuđuju ono što nisu videli. Tako su, na trenutak, oživljene neke izbledele slike "vunenih vremena", u kojima se često dešavalo da neki od dežurnih prodavaca magle, javno prizna da neku knjigu nije ni pročitao, niti pozorišnu predstavu ili film gledali, ali da tačno zna šta sve u tim nepročitanim knjigama piše, a šta se sve u neodgledanim filmovima i predstavama kaže.

Tome se, možda, nije čuditi, jer neki Srbi su neznanje već odavno uzdigli na nivo vrline: "Da ti ja nešto kažem!"

Zato mi se ideja glavnog urednika Nedeljnika da napišem tekst o tome šta bi gledaoci "Ravne gore" trebalo sve da znaju da bi bolje razumeli vreme o kome ona govori, činila pomalo neobičnom. Šta ako time povredimo osećanja bezgrešnosti onih koji i dalje misle da je postojanija istina koja se propisuje, a ne koja se istražuje i utvrđuje?

Lalić je mislio drugačije, a ja sam se dao ubediti, pa ćemo ravnopravno deliti i pokude i eventualne pohvale za nepoznate i manje poznate činjenice koje slede:

1. U istom horoskopskom znaku kao i Dragoljub Mihailović, rođeni su Salvador Dali, Petar Iljič Čajkovski, Sigmund Frojd, Vilijam Šekspir, Karl Marks, Hari Truman, Vladimir Iljič Lenjin, Ivo Andrić, Marija Terezija, Adolf Hitler, prorok Muhamed. I Mihailovićeva zla kob Josip Broz Tito.

2. Istog dana kad je Mihailović rođen, tek krunisanom srpskom kralju Aleksandru Prvom Obrenoviću su iz svih delova kraljevine stizale čestitke za preuzimanje vlasti u državi. Jedni su poželeli da Srbi s novim kraljem "pokaju Kosovo i ujedine celo Srpstvo", drugi da novi suveren "pogaženi Ustav i zakone iz prašine dignu", treći su „milom Gospodaru" klicali „da dugo godina srećno poživi na sreću srpskog naroda, a na diku i ponos milih Ti Roditelja".

3. Mihailović je rano postao siroče. Bez oca je ostao s navršene dve godine, bez majke kad mu je bilo sedam godina. Jedan od stričeva, koji su preuzeli brigu o Dragoljubu i njegovim dvema sestrama, umro je kad je Dragoljub navršio deset godina, sestra Milica kad je napunio 12.

4. U osnovnoj školi imao je sve petice izuzev pevanja i gimnastike, iz kojih je je bio "vrlo dobar".

5. Nekoliko dana pre nego što će mali Dragoljub završiti treći razred osnovne škole, u Beogradu se desio nečuveni zločin. Srpski zaverenici ispalili su trideset metaka u kralja Aleksandra Prvog Obrenovića, a u kraljicu Dragu Mašin, koja je izmrcvarena i iskasapljena još i sabljama - 18. Velika Britanija i Holandija su prekinule diplomatske odnose sa Srbijom, a neki zapadni listovi su pisali: "Evropa se mnogo varala kad je držala da je Srbija odmakla u civilizaciji od Turaka i Arnauta."

6. Draža Mihailović je 1910. s vrlo dobrim uspehom, primernim vladanjem i pohvalnom vrednoćom završio Treću mušku gimnaziju na Vračaru, u kojoj mu je jedan od školskih drugova bio budući srpski knez Pavle Karađorđević.

7. Mihailović se sa svojim fatumom Josipom Brozom prvi put, na puškomet, sreo početkom avgusta 1914. u Cerskoj bici. U tom Velikom ratu Draža je kao komandir čete Drinske divizije bio uspešniji od Josipa Broza, komandira izviđačke čete 25. Domobranske divizije - 42. Vražje divizije austrougarske Kaznene ekspedicije na Srbiju. Sa svojim ratnim drugovima, dva puta ga je naterao na odstupanje preko Drine, a zaslužio je i više odlikovanje od Broza. Draža je dobio zlatnu medalju za hrabrost za „umešno rukovanje četom" i zasluge u odbrani srpskih položaja i zauzimanje Valjeva, a Broz srebrnu medalju za hrabrost za izviđanje srpskih položaja i nanošenje teških gubitaka srpskoj vojsci i civilnom stanovništvu zapadne Srbije.

8. U jesen 1919, posle sedmogodišnjeg ratovanja i dva visoka odlikovanja, poručnik Mihailović je postao vodnik Kraljeve garde, u kojoj se zadržao samo četiri meseca. Zbog solidarisanja s jednim svojim klasnim drugom, koji je u kafani Sloboda u Masarikovoj ulici u centru Beograda na dočeku nove 1920. godine nazdravljao Maksimu Gorkom, ruskom filozofu Plehanovu i Lenjinovim boljševicima, kažnjen je s 15 dana zatvora i prekomandovan u Skoplje.

9. U jesen 1939. pukovnik Mihailović je zaglavio mesec dana zatvora zbog kritike zastarele strategije odbrane Jugoslavije, oštre kritike jugoslovenskog režima i ukazivanja na „sve jači uticaj Berlina i Rima na Hrvate i Slovence" i na „petokolonašku aktivnost folksdojčera u Sloveniji i ustaša u Hrvatskoj". Među otežavajuće okolnosti uzeto mu je i to što je u svom elaboratu o stanju u jugoslovenskoj armiji već tada napisao da „ovako formirana vojska ide u propast i rasulo" i da se „iz vojske moraju izbaciti austrijski oficiri" hrvatske i slovenačke nacionalnosti koji su posle poraza Austrougarske primljeni u jugoslovensku vojsku.

10. Prvog oktobra 1940. pukovnik Mihailović je ponovo osuđen na mesec dana zatvora, ovog puta zbog toga što je na prijemu u britanskom poslanstvu u Beogradu održao "harangerski govor protiv (nacističke) Nemačke". Uprava Udruženja jugoslovenskih podoficira tražila je da se Mihailoviću zbog ovog ispada oduzme čin i da se najuri iz vojske, a nemački poslanik u Beogradu Viktor fon Heren lično je uputio protest ministru spoljnih poslova Kraljevine Jugoslavije Aleksandru Cincar Markoviću. Odluka o izricanju zatvorske kazne od 30 dana doneta je da bi se Nemcima stavilo do znaja da Mihailovićeva kritika izgovorena na njihov račun „ne izražava mišljenja zvaničnih jugoslovenskih krugova".

11. Nekoliko dana kasnije, Tita je sovjetski obaveštajac Josip Kopinič u selu Dubravi kod Zagreba, na takozvanoj Petoj zemaljskoj konferenciji Komunističke partije Jugoslavije, proglasio za novog sekretara Centralnog komiteta KPJ. Na ovom skupu raspravljalo se i o tome šta će komunisti činiti ako Hitler i Musolini napadnu Jugoslaviju. Odgovorila je Titova desna ruka, Edvard Kardelj: „Mi ćemo gledati da prvo oborimo jugoslovensku vladu i onda možemo braniti zemlju." Jedan delegat je pitao: „Da li odmah oboriti vladu, šta ako to neprijatelj iskoristi da zauzme zemlju?" Tito i Kardelj imali su spreman odgovor i na ovu dilemu: „Ne treba se upuštati u ako i ili, već stvar postaviti principijelno. Bude li borba za odbranu Jugoslavije napredna - što ćemo oceniti - borićemo se i tući buržoaziju zato što se ne bori dovoljno dosledno!" Ukratko, Jugoslaviji nije bilo spasa.

12. Četiri meseca kasnije, vrh KPJ je komunistima-vojnicima Jugoslovenske vojske naložio da se u svojim vojnim jedinicama „bore za politička prava i slobode" i da od svojih komandi zahtevaju da ih, bez obzira na ugroženu bezbednost zemlje, puštaju na „redovna odsustva, naročito za vrijeme neodložnih poljoprivrednih radova". Tito i njegovi saradnici tada su od partijskih organizacija i rukovodstava tražili da u Jugoslovenskoj vojsci „za najkraće vrijeme uspostave svoje partijske jedinice", koje će „upotrebiti za svoje (partijske) vojne ciljeve".

13. Englezi su tada već uveliko krčmili oko 100.000 funti sterlinga da bi 27. marta 1941. organizovali puč u Beogradu i Jugoslaviju gurnuli u rat s Nemcima. Od septembra 1940. Zemljoradnička partija Milana Gavrilovića, koja je učestvovala u organizaciji puča, mesečno je, prema britanskim izvorima, „iz engleskog budžeta dobijala 4.000 britanskih funti".

14. Od 27. marta do 6. aprila 1941. glavni zadatak pučističke vlade generala Dušana Simovića bio je da Nemce uveri u lojalnost sporazuma između Jugoslavije, Nemačke i Italije od 25. marta 1941, zbog čega su pučisti i smenili vladu Dragiše Cvetkovića i Vladimira Mačeka, i praktično objavili rat Nemačkoj!

15. Kad je 20. aprila 1941. saznao za kapitulaciju Jugoslavije, pukovnik Mihailović je svojim simpatizerima na planini Ozren kod Doboja rekao: „Ja tu kapitulaciju ne priznajem. Živ se Nemcima neću predati. Nemačka mora da izgubi ovaj rat. Ovakva heterogena vojska kakva je bila naša, nije bila sposobna ni za kakvu borbu. O tome sam ja pisao, ali... Ovo nije bio rat, ovo je bila zabuna. Mi ćemo se organizovati i povesti gerilsku borbu protiv okupatora, prema svojim mogućnostima."

16. Nepunih mesec dana kasnije, od 14. do 16. maja, posle trodnevnog savetovanja u kući vojvode Živojina Mišića, pukovnik Mihailović je formulisao ratni cilj vojske koju je počeo da stvara: „Vojska pod mojom komandom bori se protiv duha prošlosti i za slobodnu, demokratsku i potpuno preporođenu Jugoslaviju... Po svojoj prirodi ispunjen sam odvratnošću prema svakoj vrsti diktature."

Onima koji bi antifašizam u Srbiji i dalje da redukuju na jednu partiju, jednu ideologiju i jednog čoveka, autor ovog teksta toplo preporučuje da pročitaju izveštaj 25. Titove elitne divizije, koja je krajem septembra 1944. kod Đerdapa sačekala ulazak sovjetskih trupa u Srbiju, da iz Srbije isteraju Nemce i da u nju uvedu staljinističku diktaturu. U tom izveštaju, pisanom 15. oktobra 1944, piše da je tek svaki 18. borac ove divizije bio član KPJ, da je tek svaki osmi član Štaba divizije bio pripadnik KPJ, a da su "preko 80 odsto divizije" činili obični srpski seljaci.

Svođenje srpskog antifašizma na jednu partiju, jednu ideologiju i jednu ličnost predstavljao je jedan od najpogubnijih udaraca u temelje moderne Srbije.

Нема коментара:

Постави коментар